Manastir Radošin: Simbol opstanka Srba

П.С. Испод слике је додат текст о пореклу породица у Радошину Станоја м. Мијатовића:

Манастир Радошин ми је 52. по редоследу у обиласку ових објеката Српске Православне Цркве, а међу пет најдражих у смислу доживљене непосредности, блискости и гостољубља (уз Ралетинац, Саринац, Томић…). Налази се у селу Радошин, на његовом дну при спуштању села са брда ка Великој Морави. Припада групи од шест манастира на овом малом географском потезу уз ову реку (Миљков, Доброшево, Златенац, Радошин, Томић и Јаковић) где им је заједничко да нису прецизно утврдиви године градње, градиоци… Док су сви у Србији експерти за светску политику, прошлост нам је скоро потпуно непозната.

Манастир Радошин познат је по необичној чињеници да је његова обнова (средњевековних остатака) почела у време Другог светског рата, 1942 године, када су се становници овог села определили да не иду ни у четнике ни у партизане, већ да се посвете обнови средњевековног манастира. Након највећег српског страдања у Првом светском раду уследило је ново страдање у Другом, где се народ поделио, а још су га душмани напали са свих страна. Ако није постојала адекватна одбрана народа, подељеног и нападнутог са свих страна, онда је изолационизам једног насеља био најразумнији одговор. Стога ми је овај детаљ симбол мудрости, а у опасном времену када се опет стварају поделе, догађају нови светски сукоби, а и народу се не пише добро у складу са најавама шта ће му се чинити. Уместо светског мудровања, економског експертизма и којечега, потребно је да се народ окрене коренима, селима, множењу и повратку на основне породичне вредности. Па ко претекне, ако није у позицији да побегне.

Посету манастира Радошин препоручујем свим срцем и разумом, јер се са две старе монахиње може повести много подстицајнији разговор него што се може пронаћи информација на интернету, у медијима… Уколико се још има и пара за гориво и времена за овакве намене.

Село је на странама косе, која се пружа у правцу исток-запад и спушта према Великој Морави испод села. Село је, у главном, окренуто југу. Пије се изворска и бунарска вода. Извори су Точурак, Секулинац, Кладенац, Вирови у Јарузи и Стублина.

Приватних шума има више ситних но крупних (северно и јужно од села). Село има око 20х заједничке земље. Делови су хатара: Селиште, Водице, Горње и Доње Ливаде, Средње Брдо, Смрдљиви Поток, Јазбине, Чукарка, В. Чукара, Јовачки Поток, Крушак, Голо Брдо, Збеговиште, Бело Камење, Шумарје, Секулиначки Поток, Расада, Војиново Брдо, Садови, Браници, Крџалиско Блато, Појиште, Долина, Парлози, Црквине, Осредак и Коловозки Поток.

Село се дели на Манојловицку и Долинску Малу. Има 115 кућа а 9 родова.

По једном предању село је добило име по Ради, сестри Јакова, Златка, Томе, Туте и Миљка, која је ту била подигла манастир Радошин. По другом предању први се у ово село доселио неки Радош а његов брат Рајко се населио у Рајкинац. Стари људи причају, да се ово село некада звало Клење, и да је било „с оне“ (леве) стране Мораве, па се отуда овамо преселило због поплаве. Биће да је тада старо Клење спојено са данашњим Радошином.

Родови су:

Марковчани, 10к, Св. Никола, дошли из Марковца преко Мораве;

Зурчани, 15к, Св. Никола, непознатог порекла (стари су им свирали у зурле, те су отуда и презиме добили).

Ђорђетићи, 20к, Св. Никола, доселили се „из Арнауцког“.

Крстићи, 5к, Св. Никола, доселили се из Вратарнице (књажевачке) пре 150 година (дошла су била четири брата, па је тројицу „убила чума“, те је само Крсто остао).

Војиновићи, 10к, Св. Никола, старинци.

Чивићи, 10к, Св. Сава и Ђурђевдан, дошли су из Креје (пожаревачке).

Пантелићи, Св. Ђорђе и Ђурђевдан (стари Пантелија је био за време Турака и за време кнеза Милоша кабадахија на четири села) (Из овог рода су били браћа Милован и Милија. Милован је био бимбаша код Синђелића. Оба су брата била у боју на Каменици (1809), па је Милија погинуо, а Милован је, тешко рањен, донет на носилима између два коња, и после неког времена умро је и сахрањен у радошинском гробљу).

Поповићи 5к, Св. Ђорђе и Ђурђевдан, старинци, мисли се да су са Пантелићима некада били једна кућа. (Из овога рода био је Никодије Поповић, који је изучио у Русији „велике науке“, па је за време кнеза Милоша био у Србији велики војни старешина. Доцније је пао у немилост код кнеза, те је овде подигао кућу (која и данас стоји), у којој је под старост живео и умро.)

У потоку Коловозу, на јужној страни села, откопана је пре неколико година црква, којој је темељ лепо олуван, па се чак познаје и молерај. Црква је направљена у виду крста. Дугачка је око 20, а широка 10 метара. Још није сва откопана. По једном предању то је задужбина Високог Стевана, а по другом њу је подигла Рада, сеста Миљкова, Златкова, Томина, Јаковљева и Тутина. У близини има и зидина од града, а ту су одмах и два стара гробља. Мисли се, да је ово био шести моравски манастир у овоме крају, који је подигла речена породица. Код ове црквице се купи народ о Великој Госпођи. Предање вели, да су цркву баш тога дана порушили Турци приликом великог сабора и да је силан свет изгинуо.

Сеоска слава је Бела Субота (по Тројици), а заветине су: Видовдан (због стоке), Св. Арханђел (због чуме) и Бела Субота (пред Беле Покладе).

П.С. Радошин је имао 216 становника у 1834, 440 у 1884, 876 у 1948, 550 у 2002, и 492 у 2011 години, у томе 19 млађа од 5 година, уз просечну старост од 48 година.