Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Јашуња је подигнута на обалама Јашуњске реке, на источном ободу најниже језерске терасе која благо пада не само у правцу запада ка Морави, већ и југа ка кориту Јашуњске реке, која се у овом делу тока благо повила и своје корито издубила испод рида који се наднео над реком и селом Јашуњом и носи назив „Големи рид“ у овом делу јашуњског простора, а ниже, западно од Злокућана, исти рид се зове „Куси рид“, а његова завршница између Јужне Мораве и Јашуњске реке код само ушћа ове у прву реку, „Град`ц“. Дилувијална тераса на којој лежи Јашуња је уравњена па даје изглед праве равнице. На таквом простору, Јашуња, иако типски спада у збијена сеоска насеља, није онако згуснута, као што је, на пример, Доња Локошница или Разгојна. Празан простор у средини села је велики као ни у једном од моравских села и има четвртаст обли, па он нарочито доприноси типу села и даје му ширину и простор какав се не види у другим селима Области.
Име села. – У народу и његовом животу ни један назив није случајан или неосмишљен. Ни једно село није добило своје име без икаквог основа и разлога. Иако често ми нисмо кадри да објаснимо име неког локалитета или села, оно има и мора имати неки смисао. Тако је и са именом Јашуње, за које нисам чуо у селу никакву легенду, нити сам лично приправан да сам дам неко уверљиво објашњење. Рашчлањујући име села налазим да је у његовој основи глагол јахати. И то је све. Из ове констатације немогуће је правити претпоставке, а још мање доносити закључке. Тако је за мене до данас име овог села остала једна неодгонетнута енигма.
Из прошлости села. – Јашуња је старо српско село, засељено у доба српске средњевековне државе, а можда и пре тога, то јест пре но што је Немања проширио своју власт и на Дубочицу. Турски извори из 1516г помињу село Јашуњу, односно манастир св. Јована у селу Јашуњи као хас санџак-вега санџака Алаџа Хисар. Вероватно се у то време село Јашуња налазило на локалитету „Селиште“ и, према казивању Јована Цветковића, из Јашуње, старог 83г, имало је само 10 кућа. Ниже села је било сеоско гробље које се сада ту налази. Локалитет „Селиште“ је ближе манастиру св. Јована од данашњег села Јашуње, које се налази низводно на 6км. Вероватно је зато у турском дефтеру из 1516г и забележено да се манастир налази у селу Јашуњи.
Иако је Јашуња као село добила у значају после подизања ове знамените богомоље нашег краја, она се на старом месту није одржала, већ се поместила знатно ниже, на место где се и сада налази. Помештање села је извршено, према казивању поменутог Јована Цветковића, зато што је Јашуњчанима, док им је село било на старом месту, поље било далеко. Спуштање у поље, то јест близу родне земље, наступило је у периоду све веће организације села и опадања важности сточаства као примарног занимања.
Као да јашуњски манастир Св. Јован није дуго остао хасовина. Стилизација забелешке на црквеном зиду од 15.4.1693г, када је поново црква живописана „при игуману Јовану и спахији Алајбегу“, иако двосмислена бар што се тиче самог Алајбега, највероватније значи да је Алајбег лично име неког тимарника, који је у свој лено добио и приходе са великог имања манастира Св. Јована, а не означава титулу санџакбега, то јест заповедника целог санџака, у нашем случају Крушевачког. На ову дилему указује и Сергије Димитријевић у своме раду „Аграрни односи…“, стана 4.
Врло је карактеристично за статус јашуњског манастира св. Јована то што пертатски бег узимао десетак од овог манастира, сматрајући, по неком ферману, да тај манастир припада Пертаћанима, како наводи Мирјана Ђоровић – Љубинковић у своме раду објављеном у Старинару. Ако је то заиста и било, онда је царским ферманом промењен статус манастира и он је од хасовине постао тимарско добро. Кроз време, тимарници су се мењали, па је, за неки временски период дуге турске владавине, манастир дат пертатском бегу као лено.
До данашњих дана се одржала легенда о „пресељењу“ цркве св. Јована из Пертата на данашње место изнад села Јашуње. По тој легенди на путу из јабланичког села Пертата за Јашуњу црква се „одмарала“ на месту „Крст камен“ или „Девојкин камен“ („Крс“) како га назива Драгутин М. Ђорђевић у свом раду „Девојкин камен („Крс“) у Јашуњи“, па је из њеног темеља ту остао један камен. Тај камен се сматра култним местом. Калуђерице из манастира св. Богородица из Големе њиве, када поред овог камена прођу, стављају на камен плодове и цвеће, крстећи се. Ово чине и старе жене у жалости.
По другој легенди, коју ми је саопштио Небојша Поповић, ученик осмог разреда основне школе у Јашуњи, „Камени крст“ је скамењена девојка.
С друге стране у селу Пертату и данас постоји локалитет „Црквиште“ са легендом да је на том месту постојала црква посвећена св. Јовану, као и то да се иста некада преселила некуда. На овом црквишту се сваке године на дан 7 јула одржава нека врста сабора: скупља се народ и омладина и игра коло. Тако је било и ове 1978г на наведени датум.
Свакако је пертатски бег на основу ове легенде и полагао право на десетак од добара манастира св. Јована у Јашуњи и вероватно и тражио од султана да му ово његово право ферманом потврди.
После реформе турског царства 1839г и укидања спахијског система, Јашуња се није очувала као слободно село, већ је почитлучено. У народу се није очувао траг на име неког господара овог села. У околним селима исто тако. Међутим, многи су истицали да је господар села Јашуње био бег и веома моћан човек. По некима, јашуњски бег је био господар и села Јарсенова. Према Драгољубу Трајковићу, последњи господар села Јашуње био је Исмаил-пашин син Дилавер Бег, чији је господарлук био и село Вучје.
Јашуњчани су, после ослобођења од Турака, плаћали аграрни дуг.
Јашуња је и данас привредни и културни центар овог краја…
Данас у Јашуњи живе ови родови:
- Румбашкови, сс (сишли из Селишта) 2к,
- Трнини – Младеновци, сс 20к,
- Илијини – Мачкини, из Јарсенова 7к,
- Стаменковци, из Црковнице 8к,
- Вилипови (Стојановићи) сс 4к,
- Цакини, сс, сродни Вилиповима 7к,
- Нисини, сс 6к,
- Копчини – Горчини, сс 5к,
- Стојкови сс 2к,
- Буздани – Тошини 7к,
- Цекини – Дунђерови, сс 10к,
- Костини, сс 6к,
- Сиџимкини, сс 2к,
- Новкови – Станимирови, из околине Врања 3к,
- Шиљкови (Петровићи), сс 3к,
- Јанчини, пореклом из Црковнице 4к,
- Јованчини, сс 4к,
- Ристини – Петковци, сс 5к,
- Тртољкини, сс 2к,
- Анђелкови, из Крчимира 3к,
- Миљковић Мирко из Штрбовца 1к,
- Петровић Божа, из Штрбовца 1к,
- Манчићи, из Големе Њиве 3к,
- Каравиљкини, сс 2к,
- Цонини, сс 1к,
- Турци (Митићи) сс 2к,
- Маркини сс 4к,
- Љубомир Милчин (Стојановић) из Црковнице 1к,
- Меџини – Караконџе, сс 5к.
Роми – Цигани:
- Османовићи, нп 2к,
- Зекићи, нп 1к.
П.С. Јашуња је имала 283 становника у 1878, 366 у 1884, 839 у 1948, 514 у 2002, и 400 становника у 2011 години, у томе 9 млађих од 5 година, уз просечну старост од 49 година.