Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
… Темељи и начела моје владавине никада неће бити доведени у питање од стране тих новина о којима вам говорим; неће покретати ништа крупније од полемичких препуцавања, династијску опозицију у точно зацртаним границама. … Резултат, већ и без тога грандиозан, састојаће се у томе што највећи могући број људи рећи: Па, видите да смо слободни, о свему се може говорити у овом режиму, без разлога га нападају; уместо да тлачи, што би могао чинити, он подноси, толерира! И други резултат, ништа мање значајан, јест у томе што ће, при таквом стању ствари, доћи на примјер до следећег запажања: Видите како темељи и начела ове владавине изазивају поштовање свих: чак ни новине које су допуштају највећу слободу изражавања, никада не нападају постојеће установе. И треба да су оне изнад неправди које подстичу страсти, кад им и сами непријатељи владе морају одати признање.
… Помоћу те тајновите привржености јавних гласила, могу рећи да по вољи усмјеравам јавно мнијење гледе свих битних питања унутарње или вањске политике. Распаљујем или успављујем духове, улијевам им поуздање или из збуњујем, заступам „за“ и „против“, истинито и лажно. Дајем навијестити неки корак и, овисно о околностима, објавим деманти. Тако сондирам јавно мнијење, сабирам дојмове, испробавам махинације, пројекте, напрасне одлучности, и пуштам, напослијетку, оно што ви у Француској називате пробним балонима. Нападам своје непријатеље по милој вољи, а да при том не крњим углед своје власти, јер, након што сам тим тим гласилима допустио да се избрбљају, могу их, ако је пријека потреба, најенергичније оповргнути; продобивам јавност за одређене одлуке, гурам је или привлачим, прст ми је увијек на њеним жилама куцавицама, те она одражава, а да и не зна, моје особне дојмове. Она је кодадшто и задивљена што је тако постојано у сагласју са својим сувереном. У том случају каже се да имам народну жицу, да између мене и народа постоји тајновита и чудна нека веза.
Морали бисте знати да је новинарство својеврсна фрамасонерија: сви они који од тога живе међусобно су, више или мање, повезани професионалном дискрецијом; налик у томе древним гатаоцима; не одају лако тајну својих гатања. Ништа не би добили ако би се одали, а многи би могли изгубити, јер већина њих има срамотних мрља у биографији. Веома је вјероватно, у то сам чак и сигуран, да у одређеном кругу људи у пријестолници те ствари неће остати тајном; али свуда другдје о томе се неће ништа знати, и велика ће већина народа с неначетим повјерењем ходати стазама свог предводника које ја будем одредио.
Не хајем што би становити број људи у пријестолници могао бити упућен у сва та лукавства мога новинарства? И тако сам највећи дио његова утјецаја намијенио унутрашњости земље. Ту ћу увијек на располагању имати жељену и пријеко потребну температуру јавнога расположења, сваки ће мој ударац погодити циљ. Локални ће ми тисак бити потпуно одан, јер ту не смије бити мјеста ни протуречју ни могућој расправи; из средишта државне управе гдје ћу столовати, гувернерима ће се сваке области редовито издавати наредбе како да пишу новине, тако ће – у истом трену и на цијелом подручју земље – бити получен жељени утјецај, дан жељени подстицај, чак прије но што се у пријестоници посумња. Тиме вам постаје јасно зашто ме јавно мнијење у главном граду није у стању претјерано заокупити. Оно ће каснити за вањским гибањима која ће га, а и да не зна како, предухитрити.
Натјерат ћу новине да на својим ударним ступцима објаве исправке које ће им приопћити влада; државни ће им дужносници пренијети опаске у којима ће одлучно бити речено: „Објавили сте тај и тај податак, али то није точно; допустили сте себи такву и такву критику, и били сте неправедни, били сте недолични, нисте имали право, имајте убудуће то на уму“. Као што се можете и сами увјерити, то ће бити лојална и неприкривена цензура.
Као што не желим да земљу узнемирује халабука која долази извана, исто тако не желим ни да је узнемирава граја која долази изнутра, чак ни вијести приватног карактера. Кад буде дошло до некаквог необичног самоубојства, неке крупне и веома сумњиве новчане афере, неког злодјела што га је починио неки државни службеник, истом ћу новинама забранити да о томе пишу. Тишина о тим стварима кудикамо је више доказом јавне честитости неголи што је то галама.
Користити се штампом, користити је у свим видовима, такав је данас закон за власти које желе опстати. То је веома чудно, али је тако. Осим тога, ја ћу тим путем отићи и даље него што бисте могли наслутити. Да би се схватио досег мог потхвата, потребно је видјети како је писање моје штампе позвано да се такмичи са службеним актима моје политике; желим, претпоставимо, да се изнађе рјешење неког вањског или унутарњег питања; и то рјешење – које ће бити набачено у мојим гласилима што већ мјесецима, свако на свој начин, изражавају јавни дух – збуде се једног лијепог дана као службени догађај: познато вам је с колико тајности, домишљатости и увиђавности требају, у значајним околностима, бити припремљени службени документи; проблем који у таквим случајевима треба ријешити јест да се свима изађе у сусрет. И тако ће свако од мојих гласила, слиједећи своју основну оријентацију, трудити увјерити друге стране да усвојено рјешење јест управо оно које њима понајбоље одговара. Оно што неће бити написано у службеном документу, бит ће истакнуто путем тумачења; оно што ће тек бити назначено, полуслужбена ће гласила отвореније превести, а демократска и револуционарна гласила трубит ће на сва звона; и док се тако буду водили спорови, док се буду износила и најразличитије могућа тумачења мојих потеза, моја влада моћи ће одговорити свима и свакоме: „Варате се гледе мојих намјера, слабо сте читали моје изјаве; ја сам само хтио рећи ово или оно“. Битно је да никада не дођете у протурјечје са самим собом.
Наставиће се…
Морис Жоли „Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескјеа“, стр. 67-71. Алеф, Градац, 2001, Превео са француског Франо Цетинић