Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Макијавели: Државни је разлог и друштвени разлог. Ви нисте ни у Енглеској ни у Америци, ви сте у земљи која је кроз стољећа обликована монархијским обичајима и која је свеудиљ слушала само господаре, чак и за Револуције; јер, још од Етјена Марсела, па до Робеспјера, не знам у вашој повијести за један једини дан истинске слободе коју би подржавала моћ јавног мнијења. Завео сам ред силом, јер је то била апсолутна нужност, али све у свему ја се држим пута што води у слободу.
Идем обазриво, јер ако све пружим одједном, проћи ћу као Луј XVI, и сутрадан ћете имати Револуцију на врату. Јесу ли несретном Капету узети ка олакотне околности сви они уступци који су били изнуђени? Грозна је била освета кад су га послали на стратиште због његове слабости. Ах, одавно знам да у политици добро нема утјецаја на људе, јер разузданост страсти не допушта никада да се буде праведан, док их зло, страшно је то рећи, прожима неким чудноватим и простачким уважавањем руке која их туче.
Стр. 170-171
СЕДМИ И УЈЕДНО ПОСЉЕДЊИ ДИЈАЛОГ НЕ
Монтескје: Желим Републику, јер сте заувијек убили монархију¸ то је једина услуга коју вам дугује моја несретна домовина у овом тренутку док се избавља из ваших руку.
Макијавели: Републику, кажете, али с којим републиканцима и с којим народом?
Познајете ли их, те људе што се називају непомирљивима и који су такви само са својим супарницима?
Ви одбијате оно што називате мојом диктатуром, надате ли се можда народној диктатури или, још прије, диктатури шачице секташа којима ће се народ повиновати све док их не сломи и препусти се још насилнијим господарима које ће поново срушити да би их замијенио новима, увијек се препуштајући чудима својих помамних и превртљивих страсти.
Знате ли да најватренија републиканска странка, она једина пред којом је будућност, нема друге заставе осим оне из `93? Вјерујете ли искрено, господине Монтескје, да ће мој политички систем завршити са мном? Чујете ли што потихо казују: задржат ће моју централизацију да би наметнули Републику, да би свладали отпор, и бит ће приморани тако поступити, чак и кад то не би хтјели.
У име других начела или другим ријечима, али чинит ће то што сам и ја радио.
Зар се 1793. није тровало у име слободе, плијенило у име човјечанства и правде? Зар најчистији и најпопуларнији јакобинци нису мислили да је Француска пренапучена и говорили, оним својим препознатљивим жаргоном, да треба уклонити половицу Француске?
Да су барем били искрени, али зар већину тих терориста нисмо видели како клече пред мојим стрицем, и како су послије 18. бримера[1] постали грофови, војводе и коморници, како су одличјима и лентама покрили груди које су носиле боје Републике?
Кад би они који ме данас нападају имали само искреност и смјелост древних Римљана с краја Републике; али, погледајте њихова агитирања, послушајте њихове говоре, ви који непрестано говорите о макијавелизму и који вјерујете да ме бије глас сплеткароша. То је језуитизам и морална исквареност коју ти људи утјеловљују; проматрајући који вјетар пуше, покоравајући се свему и стављајући све могуће маске, они подривају моју власт с истом дволичношћу и истим лукавствима које сад приписују мени.
Монтескје: Што вас то чуди? Зар нисте сами једном рекли војводи од Фераре да је Владар амбициозне поучио тиранији, али да је, заузврат, и народ подучио начинима како да се ослободи тираније?
Макијавели: Тако је. Али, у овој игри ја сам њихово господар. Макијавелизмом на макијавелизам, ја сам ипак Макијавели.
Француска не жели да је прождеру звекани усијане главе који у главама немају друге идеје осим Републике људскога рода, и који ће захтијевати велику протусилу, што ће рећи апсолутну власт, да би остварили своје утопије. Знате ли што жели и камо иде та свјетина која чека своје децемвире? Ради се управо о напретку и слободи.
Кад су унесрећене масе у питању, ради се о томе да се након побједе баци Бренов мач на вагу; ради се, за њих, да вам отму насљедство ваших предака, да вас истјерају са вашег огњишта, не да дијеле са вама, него да освоје – и то на врхунцу цивилизације, као што су и римско друштво освојиле хорде барбара које је на површину избљувао стари свијет. Смрт онима који посједују! Ето крика који одзвања с дна њихове душе, и за Бога милог, они су у праву, јер све то у природи ствари – побуна богатих против сиромашних, јаког против слабог, то је природно право човјека као и животиње. Само сила може савладати окрутне људе, све је остало лудост.
Монтескје: Макијавели!
Макијавели: Што ми је стало до платонског сентиментализма, који у људској души видим, као на дну разјапљеног понора, гдје труну гмазови? Зар не схваћате да, све у свему, више и од вас суосјећам с патњама човјечанствa, мучењима пролетера, и знајте: онога дана кад се ваша феудална буржоазија буде хтјела наоружати против мене, ја ћу је као храну бацити тим масама које ће од ње направити посластицу. Отворит ћу тај понор без дна што се зове социјализмом и сви ћете бити прогутани.
Монтескје: Је ли доста?
Макијавели: Ништа нисам уљепшавао и сад је на вама да одлучите. Мој Устав, тек изашао из ремонтног завода, у стању је и море издржати. Осујетио сам све прорачуне који су се кладили на мој неминовни крај. Помиривши народни суверенитет с начелом апсолутне монархије, у парламентарним облицима који су и примјерени модерном времену, имао сам испунити провиденцијалну мисију, која се састоји у одлагању, можда и спрјечавању, ужасне катаклизме која пријети друштву. Фаталист као и Вилим Орањски, ја знам да ми никаква опасност не пријети све док не испуним свој циљ; то је разлог зашто сам, као и он, пркосио како прогнозама лијечника тако и бодежима убојица. Гласачка се мјеста отварају управо у овом тренутку. Је ли ваш листић спреман?
Монтескје: Да Макијавели, и он вас осуђује у име свега што се рекли правдајући очување своје власти. Шта ће мени ваше теорије о људској нискости? Ви клевећете људе само зато да бисте себи дали право да их тлачите, заборављајући притом да кад би они били толико изопачени колико кажете, њихов би први интерес био да вас униште као најљућег од својих непријатеља.
Не расправљам о вашем начелу, јер ви не овисите ни о једном моралном закону. Читав ваш систем своди се на сљедеће: Чувајте ме, јер ја сам нужно зло, подржите ме, браните ме, јер пријети вам још горе; е па, више је него очито да чак ни с тог ужасног стајалишта на које сте се поставили не оправдавате своју улогу.
Не представљате поредак, јер сте уништили моралне основе на којима почива. Нисте ни снага конзервације, будући да пријетите пуштањем једне друштвене класе на другу; ви нисте ни сигурност, будући да сте себи придржали право да посредством обраћања народу све доведете у питање и то темељем дискреционе моћи коју имате над законима. Говорите о револуционарним утопијама као да ви нисте једна од најчудовишнијих утопија, ви који сте сањали да народни суверенитет повежете с апсолутном и насљедном монархиjом, ви који сте усред деветнаестог столећа сањали о установама из каснога Римског Царства и о његовим дворским достојанствима, о његовој хијерархији дужносника и о његову покорном пуку који кукавно убацује свој глас, средство властитог тлачења. Зар нисте утопија оличена у свему што сте подузели – у ратовима, финанцијама, индустрији, управи, свуда где су ваше замисли оставиле за собом ништавило и беспуће?
Што ви, Макијавели, представљате усред тог друштва које одбацујете и чијим језиком ни не говорите? Тко би имао интереса подржати вас?
Да ли народ који десеткујете помоћу новачења и чије сте кости посијали у свим дијеловима свијета зарад бесмислених ратова; и који тлачите порезом што погађа све облике његове борбе за голи опстанак, о ком сте маштали да га претворите у непомичну масу без домовине, налик оним слуганским популацијама што су под фараонима градили египатске пирамиде?
Да ли сељаци чија сте огњишта опустошили и које гушите рукама својих нижих дужносника, док ваше господарско законодавство уништава пољопривредну производњу и обара вриједност производа?
Да ли национална привреда коју сте руинирали кобним међународним уговорима што су прихваћени и задржани на снази унаточ противљењу цијеле земље?
Да ли трговина која је на издисају услијед посљедица промјењивости ваше политике према пословању?
Да ли војска која вам служи за ваше парадне битке и чији сте стијег понизили сваки пут кад је достојанство Француске захтијевало енергичније кораке; јер – јаки само према властитом народу – ви сте били играчка у рукама свих државника свога времена?
Да ли младеж чије сте бројне нараштаје укопали под земљу и која против ваше династије полаже Ханибалову заклетву?
Кад говорите да су народне масе спремне навалити на оне који посједују, те је безразложна увреда коју бацате у лице народа који никада није дизао револуцију осим у име начела човјечности и правде.
Ах, растргнувши по други пут у размаку од педесет година велику нагодбу међу свим странкама око успоставе Републике у Француској, ви сте, нема двојбе, мојој домовини припремили црне дане; али, не надајте се да ћете бауком Револуције којим непрестано витлате наочиглед цијеле земље, одложити долазак Републике.
Све прије него ви, Макијавели, чак и Револуција, јер ниједно стање не може бити горе од овога што сте га створили и – кад се све узме у обзир – боље је данас подносити Револуцију ако је она неизбјежна, неголи је морати подносити сутра, увећану још за сва она зла која ћете убудуће починити.
Али Француска ће након ваше владавине бити излијечена од свих деспотизама и Република ће надвладати анархију, јер она долази као опћи спас.
И сада кад сам вас прозрео, Макијавели, само се вама обраћам. Оканите се те утваре чију сте образину узели на себе да бисте ме обавијестили о садашњем стању политичких прилика у Француској.
Изнова се појавите као велики грађанин Фирентинске Републике, ви који сте вољели и служили домовину, скините са себе ту накарадну образину деспотизма којим сте на тренутак прекрили блиставу одору свога дуга. Макијавели, слажете ли се са мном да заједно објавимо бесмртна начела човјечности, јер Владар је био тек каприц вашега духа. На позив безобразног господара – одговорите као и ја са НЕ.
Макијавели: Издајете ме, Монтескје.
Монтескје: Видите у том вртлогу сјене које пролазе стежући ми руку – оне ми тако дају знак да је моја домовина пред ослобођењем и да ће се Француска Република усправити.
Стр. 172-176.
Морис Жоли „Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескјеа“, Алеф, Градац, 2001, Превео са француског Франо Цетинић
[1] 18. бример / 9. новембар 1799 – Наполеонов државни удар, распуштање Директорија и оснивање тројног Конзулата у којем он има одлучујућу улогу (прев.)