Zlatno runo: predaja gradova

Чекајте, Кир-Симеоне, шта вам је супруга одговорила на пребацивање да нема призрења спрам големости магновенија?

Зар је одговорила?

Наравно да јесте.

Зацели не би остала жива да није.

Пребацила вам је да је, по њој, грђа срамота у тобожњем солидаритету с народом, према коме се стварно ништа не осећа, тражити пардоне за своју наследну шкртост.

Isos, може бити. Умела се та парничити умешније и од моје матере, покојне госпође Милице, код које је, сва је прилика, инаџијску препарандију завршила. Срећом, нисам је чуо. У оној алабуци – ко би? Коњи, кажем, убрзали. Гледам око себе. Дивота и красота. Све саме Фирме. City когод у Лондону. Гледам, Монаков хан с чешку капелу. Велимир Валожић, књижар и папирничар. Антоније Хаџић, дуван на велико. Јанко Баша, мешовита роба. Моша Фарки, сараф, поврх рум на велико и мало. Анастас Христодуло, дуван цигаре, мешавине за лулу. „Енглеска краљица“ за отмен свет. Димитрије Џихани, кочије, лаковане каруце, чезе. „Браћа Илић & Comp.“, гвожђе и гвоздени артикли. Браћа Панђел из Клисуре, велетрговци свим и свачим. Браћа Ђорђевић, дрво all grosso, Браћа Поповићи, златари. Паливукина кафана за пословни састанци. „Jakeilo Ruso & Moše Kalderon“, галантеристи, не баш особито галантни. Банка Карабиберовић. Андреас Дада, детаљист. Кућа гвозденог Илије Коларца. Симеон Ландау, лим, стакло, порцулан. Јефта Павловић, хартија на велико. Flajšer & Majer“, париска роба, диаволонски скупа. Конзорцијум Карастојановић-Павловић. Петар Чагани, експорат-импорат. Лазар Конфино и Моша Алмузино, колонијали. Извозно-увозно Карапешићи. Нуша Ђорђије од којег настао ваш Нушић…

За име божје, Газда-Симеоне, зар су ти дућани, кумпаније и мењачнице све што се 1867. у Београду могло видети?

Какви! Ни пола нисам наброја господо. Видео сам још „Код седам звезда“ Николе Шоповића, колонијал „Кики“, банку сараф-Косте, мануфактурне штофове Анастаса Павловића, велетрговину Косте Прапорчета, радњу за свашта Саре Мешулам, зеречку мануфактуру Султане Димајо, компаније Ресавца, Барловца, Хаџи-Димитрија Рушуа, Јована Крсмановића, Даду, Наума Николића, Давида Русоа, Константина Ресидеса, Настаса Закоа, Исака Азриела, Аврама Ешкеназија, Гуте, Ставре, Лека, Бешикуа, Баталија, Глачарија, Караца, и многа друга виђена српска постројенија…

Судећи по именима власника, једва би се које српским могло назвати. Осим Павловића и Хаџића, остало је голи Цинцар и Чивут.

Жао ми је потресати вас, али Хаџић и Павловић су корењем такође Цинцари.

Кад је питао шта сте друго по Београду те ноћи видели. Суд није имао у виду једино установе за снабдевање народног тела, већ и оне за снабдевање његове душе, инштитуте за духовно воздизање и просвећеније.

Из духовне регије у очи ми пале Управа фондова, Државна ковница новца, Трговачки суд, „Сербске новине“ које су доносиле огласе и рекламе, Берза у Српском читалишту, где си могао наћи и покоју књигу о привређивању, Мензулхана и Телеграф за хитније пословне цугове…

Откада су то берзе и банке инштитути за духовно воздизање?

А како се ви то мислите духовно воздизати – без гаћа и са стомаком у коме нема ништа до крчућих црева? Ништа ви, господо, о животу не знате! Tipota! Ама баш ништа! Под самаром у источном каравану полезнији би за нацију били него овде под краљевом сликом у такозваном Српском суду! Родољубиве песмарице, рецитаторска посела и политическа трабуњања по кафанама наших пречана сасвим су вам мозак смекшали…

Како се усуђујете вређати државну установу Суда?

Каква, бре, државна установа? Ви сте м о ј а установа! Газда Симеон вас је установио! Суд сте само зато што сам пристао да ми судите! Предстануо сам овом Суду да би се једном и моја реч чула. Да бих добио питања за м о ј е одговоре. Мојим одговорима требају питања, и само томе захвалите што на ваша питања одговоре добијате. И још нешто… За моје паре, за чаршијска средства, купљено је све чиме ми сад поносно пред очима мајете! И распела, и законици, и дивити, и мастилнице! Чак и тај дрвени маљ којим по судијском банку грувате! Да није наших привредњачких пара, како би се по Вијенама и Паризима школовали, где бисте се научили том возвишеном презиру према раду који вас храни и одева, од којег зависе сва ваша уживања, сва ваша сазнања, и сви ваши пробици и душевни и материјални? Да није лакованих каруца Газда-Димитрија Џиханија и Газда-Моше Калдерона, Капетан-Мишине слане аредне, артикала Павловића & Comp., Ресавца & Барловца, Флајшера & Мајера, трговачких Кућа Главинић, Крсмановић, Коларац, Опулос, Терзибашић, Русидес, Зако, Његован и толиких других, господо, ви бисте у народним урнебесима још једнако моткама витлали, јер ни за тробојку кредита не бисте имали. Јесте, тако би било да није оних које сам ја, из кочија, с поштовањем набрајао, а ви их примећујете само кад вам зајмови требају. Јер, за вас, у напредна варош, бивствују једино цркве, статује, музеји, судови, министарства, касарне, лицеји, академије и тејатри. Али кад без гаћа останете, не трчите у Министарство народног просвештенија, него у дућан код Газда-Павловића! Кад вам се пуши – код Газда-Христодула! Ако сте банкрот – код Газда-Куманудија! Ако сте гладни – код Газда-Конфина и Амулзина! А жедни ако сте – код Газда-Фаркија! Не идете у Музеј редкости да пијете, у хан код Манојла Манака трчите! Молите помоћ у цркви, али је добијате од Банке! Кад оболите, ни на памет вам не пада да консултирате професоре фармације, лупате на врата апотеке Газда – Делинија! Да нас трговаца није, а међ њима понајвише баш нас Цинцара – који се хранимо говнима и мачјим цркотинама – ни тим чекићем не бисте били кадри измахивати! Руке би вам биле заузете покривањем мушкости!… Инсистирам да у Записник уђе како је Симеон Његован, кочијајући се Београдом на ноћ Цветног четвртка, или ти 6 априлија године 1867, више на Србију и Српство мислио од аламуња које су по махалама и сокацима певале: „Н а  К о с о в о, с р п с к и  р о де, д а  с е  б о р и ш  з а  с л о б о де!“

Медитирање о женским чешљевима, пресвлакама за фотеље, цинцарским трговачким вампирима и отварању кафана на рушевинама Београда не налазимо ни у најскромнијој мери подударнима с историјским тренутком кроз који се кочијало. Оваква се размишљања једино као национално незрела могу оквалифицирати.

Kutamara, глупост! Право ако ћемо, пре су била п р е з р е л а.

Како да се то разуме?

Тако да нисам као ви пиљио Турцима у одлазећу гузицу, него сам гледао стотину година унапредак… Имао сам чак и привиђење. Видео сам наш столни Београд какав ће бити за једно столеће… Да се одморимо од родољубне граје, заповедим кочијаше да се од Велике касарне, где се дибидус заглависмо, не врати на Књажев двор, него да, преко фишекџијске улице, крене према Ташмајданском гробљу, па да нас покрај Велике чесме и Старог шпитаља, одвезе до Стамбол-капије, а одатле у Господску, кући. По сокацима Палилуле није било толико света као пред Двором. Славило се махом по башчама и испод поткресаних османлука. Трава тек проникла. На воћкама црвени и бели цвет. Све у месечини плива. Из прозора, застртих ћилимима, жаре се свечарске илуминације. И свуда песма:

 

„Одоше нам страшне Паше,

Све су мале сада наше!“

 

Зар сте тако затворена срца, господине, да се срдите на убоге, ненаображене људе, несрећну српску рају што наивним песмама одушка даје чувствима, што не уме појати као Хердер, Гете или ваш Пиндар?

Ама, нисам се ја на њих срдио. Разумео сам их ја. И мени грло дошло стегнуто, очи заљућене. А Томанија, богме, и сасвим плакала. Ја сам имао на њихове главаре што их бољему нису подучили. Једно је чувство, друго политика. Једно треба да поје срце, друго памет. Јуридички, формално, у међународном респекту, ми смо, господо, 1867, још под Портом. Турци нам ту. И страни конзули. О гостима из белог света да не говоримо. Па има ли резона своја најтајнија намеренија, док још нису зрела, на европејску дипломатичну пијацу износити? Ајде што се викало „Живела слобода!“, „Живео српски Књаз!“ па и „Живели српски градови“, али каква је то ћорава политика пред конзулима арлаукати „Српски Будим!“, „Живео српски Солун!“, „Живео српски Јадран“. Вичи му, море, кад буде твој, а док није, ћути и гледај како ће твој са што мање трошка постати. Која то лисица пред тором завија „Живеле моје овце“? Ни не чује се. Вуче се мраком као фазма, а ако се у том мутном послу и чује да ко блекне, то су овце кад је све већ касно… И онда, шта значи пред Али Риза-пашом певати „Од Будима до Солуна, од Јадрана до Тимока, златнога потока!“? Шта се Турчина тиче Начертаније наше државне политике? Начертаније није за диван, него за испод диван. Јер, то вам је, господ, исто као да на мировне преговоре идете с белом заставом у руци, а са ножем међу зубе…

Суд види сврху оваквим прекорима, премда су потекли тек делимично од чувене цинцарске промишљености, а већином од још чувенијег цинцарског кукавичлука. Налази, међутим, да су претерани.

Претерани? За вас је:

„Оштримо, брале, сабље нам бритке,

Чекају нас још многе љуте битке!“

најприкладнија захвалница Султану који нам је пре подне истога дана поклонио четири вароши… „имајући тврдо убеђење да ће српски Књаз и уопште српски народ, који је својствима  в е р н о с т и  и  л о ј а л н о с т и обдарен, ове градове по његовој жељи чувати и с њима добро управљати…“ уздарје, елем, Турској Империји и носиоцу њеног превишњег Фермана, који, мањ да је македонска мула, није мога међ тим бритким сабљама не видети и ону што се за његову главу оштри! И шта славни Српски суд мисли о песми:

„Радо иде Србин у војнике,

Да зелене бере ловорике;

Борба њему забава је драга,

Још милије саломити врага!“

Какав је то, ma ton Teon, народ коме је борба – забава? Нерод коме је борба најмилија забава није за Европу него за африканску џунглу. Ако таквом шашавом народу слободу даш, тај ће је злоупотребити да Балканом и Источним питањем ратове замеће. Држи га зато под Турском, а ако га она не уме научити реду, дај га под аренду Австрији јал Русима, дај га и Сотони, једино га не пуштај сам собом да управља, јер ће, какав је и како прети, из истих стопа кренути да се „забавља“ и свету неприлике прави… Али врхунац националне несмајности била песма што се пред Лицејем чула:

„На Косово, српски роде,

Да се бориш за слободе!

Дрхти онај Стамбол клети,

Јер му Србин тешко прети!

Већ је прошло четир века,

Од кад Душан на нас чека!

Нек се крвљу росе поља,

Боримо се за времена боља!

А сад пијмо, браћо драга,

Јер терамо црног врага!“

Суд признаје да песма није особито дипломатична.

Особито? Дипломатична је колико пандурска тољага! А како и да буде кад су и најкрупније народне главе помахнитале! Митрополит Михајло је, с амвона Саборне цркве, пред целим конзулским кором, из гласа викао: „С гранитног овог во вјеки вјекова слободног нам белог града што скорије пођемо д о л и н о м  М о р а в е, В а р д а р а и  Д р и н е, те да сва наша српска брћа буду окупана зрацима слободног сунца!“… Ја бих, господо, то народно бањање почео персонално с његовим преосвештенством, само га не би у „сунчане зраке слободе“ сумивао, него вих га туширао леденом водом све док се не обесвести ко је, где је и у чијем свету живи… Чак ми је и kumbaros Гарашанин на балу признао: „Знаш ли, Симеоне“, вели „да замало ђацима пред Лицејем не рекох – Погледајте, децо, оне земље преко Дунава, Саве и Дрине, оне су  в а ш е! – У последњи се час суспрегох.“ И њега, дакле с оноликим премунтеским искуством, ухватила историческа промаја што је тих дана Београдом дувала и памет људима у штету одводила… Једино се, horis ali, мора се признати, цивилизовано-курвински, да баш не кажем и цинцарски, држала Његова светлост Михајло. Тај је, очигледно, матерњачки занат у Милошевој ковачници пекао, у Бечу га магистриро. Премда се већ увелико тајом, с румуњским Каролом и греческим Ђорђијем домунђавао, а с црногорским Николом већ и опело Турској углавио, није се устручавао Великом Везиру Мехмед Ружди-паши писати: „Да ће султаново узвишено Име благосиљати сав сербски народ…“ народ иначе, коме је најдража забава касапљење Турака, „…којега Књаз никада не би заборави на благородност, ни на лојалност, коју би му за то дуговао, те би, знаком тако сјајним свога благовољења, Његово Царско Величанство, н е р а с к и д и в и м  у з и м а  з а  с е б е  п р и в е з а о  ј е д а н  х р а б а р  и  л о ј а л а н  н а р о д…“, који у међувремену, за што издашније испољавање поменуте лојалности, већ и бритке сабље оштри… Оваквог се писма – ако би у неопрезности икад тако далеко отишао да га испише – не би чак ни мој Симеон Грк посрамио, а зна се како је ненадмашиво и недокучиво било његово политическо ткање…

О коме ће, поводом Првог српског устанка такође бити речи…

Тако се, господо српске судије, води велика европејска политика! А трабуњањем с црквени амвони и са урликање по сокаци води се лудачко коло!… И да вам признам. Нисам ја зарад физическог мира на Палилули утекао, па се чак и до Смедеревског друма извезао. Утекао сам зарад душевног. Нисам могао гледати како се Начертаније српске националне политике по калдрми, међу балегом вуче!…

Peti tom, str. 100-109.