Вишеградски Ђедо

Поп Никола је од све четворице био несумњиво најмирнији и најприбранији, бар тако је изгледало. Он је прешао седамдесету годину, али је још увек свеж и јак. Син чувеног попа Михаила кога су Турци посекли на овом истом мосту, поп Никола је имао немирну младост. Бежао је неколико пута у Србију и склањао се од мржње и освете неких Турака. Својом необузданом нарави и својим држањем, он је и давао повода за мржњу и освете. Али кад су прошле немирне године, поп Михаилов син је засео на очеву парохију, оженио се и смирио. Та су времена била давно и заборавила се. („Одавно сам и ја другу памет стекао и наши Турци откофрчили“, говорио је поп Никола у Шали.) Има већ педесет година како поп Никола управља својом пространом, растуреном и тешком парохијом на граници, мирно и мудро, без других већих потреса и невоља до оних које доноси живот сам по себи, са преданошћу слуге и достојанством кнеза, увек прав и једнак, са Турцима, са народом и са старешинама.

Ни пре ни после њега није било ни у једном реду људи и ни у једној вери човека који је уживао овако поштовање и имао овакав углед код свих касаблија без разлике вере, пола и године, као овај поп кога су одувек сви звали „ђедо“. За целу касабу и за сав срез он је оличење српске цркве и свега онога што народ назива и сматра хришћанством. И више од тога, свет у њему гледа прототип свештеника и старешине уопште, онаквог какав се у овој касаби и под оваквим приликама замишља.

То је човек високог узраста и необичне телесне снаге, мале писмености, али великог срца, здрава разума, ведра и слободна духа. Његов осмејак разоружава, умирује и храбри: то је неописиви и непроцењиви осмејак снажног, благородног човека који живи у миру са самим собом и са свиме око себе; његове крупне, зелене очи стегну се тада у уску загаситу пругу из које бију златне искре. И такав је остао до под старост. У овом дугом ћурку од лисичине, са великом риђом брадом која је с годинама тек прогрушана и која му покрива целе груди, са огромном камилавком на бујној коси, сплетеној позади у чврсту плетеницу и посувраћеној под камиловку, он пролази кроз чаршију, као да је свештеник ове касабе поред моста и васколиког брдовитог краја, и то не од педесетак година уназад и не по својој цркви само, него од искона, од древних времена кад још свет није био ни подељен на садашње вере и цркве. Из дућана са обе стране улице поздрављају га чаршилије, ма које вере били. Жене се склањају и стојећи погнуте главе чекају да ђедо прође. Деца (чак и јеврејска) напуштају игру и престају са виком, а старији међу њима свечано и бојажљиво прилазе огромној и тешкој ђединој руци, да би осетили за тренутак како изнад њихових ошишаних глава и од игре зајапурених лица сипи као добра и пријатна роса његов снажни и весели глас:

• Жив био! Жив био! Жив био, синко!

Тај акт поштовања према ђеди спадао је у древни и опште признати церемонијал са којим су се рађали нараштаји касаблија.

И у поп Николином животу била је једна сенка. Његов брак је остао без деце. То је била несумњиво тешка ствар, али се нико не сећа да је од њега или од попадије чуо реч тужбе или видео само жалан поглед. У кући су држали увек бар по двоје деце усвојене из његове или њене родбине са села. Ту би децу хранили до удаје или женидбе па онда узимали другу.

Иво Андрић „На Дрини ћуприја“, стр. 409-410. Романи, седмо издање, Лагуна 2014.