Umlatimo siromahe!

Бејах се на петнаест дана повукао у своју собу и окружио књигама по укусу онога времена (има томе шеснаест до седамнаест година); хоћу рећи књигама у којима је расправљано о вештини да се народи учине срећним, мудрим и богатим, а у року од двадесет и четири часа. Бејах дакле створио – прогутао, хоћу да кажем – свеколике даноноћне мудролије свих оних предузимача народне среће – оних који свим сиромасима саветују да постану робови и оних других који их убеђују да су сви они свргнути краљеви. – Нико се неће зачудити што сам се тада налазио у извесном стању духа које се граничи са вртоглавицом или тупавошћу.

Изгледало ми је да тек назирем, негде на самом дну свога разума, нејасну клицу једне идеје која је превазилазила све оне обрасце женског мудровања којих сам речник недавно прелиставао. Али то бејаше само идеја о идеји, нешто бескрајно неодређено.

И изађох из куће силно жедан. Јер страсна склоност према рђавом штиву изазива сразмерну потребу за чистим ваздухом и освежавајућим пићем.

Управо сам хтео да уђем у крчму, кад ми неки просјак пружи свој шешир, уз један од оних незаборавних погледа који би обарали престоле кад би дух покретао материју и кад би око хипнотизера чинило да сазрева грожђе.

Но у тај мах зачух неки глас који ми шапуташе на ухо и који сам одмах познао; био је то глас доброг Анђела, или доброг Демона, који ме свуда прати. Пошто је Сократ имао свог доброг Демона, зашто и ја не бих имао свога доброг Анђела, и зашто не бих имао част, као Сократ, да добијем сведочанство о лудилу, које би приписали виспрени Лели и обазриви Бајарже?

Разлика између Сократовог и мог Демона састоји се у томе што се Сократу његов Демон јављао само да одбрани, да упозори, да спречи, а што мој благоизвољева да саветује, да наговара, да убеђује. Јадни Сократ је имао само Демона забрањитеља; мој је велики потврђивач, мој је Демон од дела, или Демон од борбе.

Елем, његов ми глас шапуташе следеће: „Једнак са другим је само онај човек који то и докаже, а слободе је достојан само онај ко уме да је освоји.“

Одмах затим бацих се на свог просјака. Једним јединим ударцем песнице затворио сам му око које за цигли час постаде велико као лопта. Сломих себи нокат да бих му избио два зуба, а како се нисам осећао довољно снажним, будући од рођења нежан и мало вичан песничењу, да бих брзо умлатио тог старца, ухватих га једном руком за јаку, а другом за гушу, те стадох да му снажно лупам главу о зид. Морам признати да бејах претходно једним погледом испитао околину и проверио да се у овом пустом предграђу налазим на дуже време изван домашаја сваког представника полиције.

Пошто сам затим једним ударцем ноге у леђа, довољно јаким да му поломим плећа, оборио на земљу тог слабашног шездесетогодишњака, дочепах једну повећу грану која је лежала на земљи, и ударао сам по њему са упорном радиношћу кувара који хоће да размекша бифтек.

Одједном – о чуда! О уживања за филозофа који потврђује исправност своје теорије! – видех како се ова древна олупина окрете, како се усправи са снагом коју не бих наслутио у једној толико расклиматаној направи, и, уз поглед пун мржње који ми се учини као добар предзнак, оронули пробисвет се баци на мене, наду ми оба ока, разби ми четири зуба и истом оном граном ме испребија на мртво име. – Својим одлучним лечењем бејах му дакле повратио понос и живот.

Онда му свим могућим покретима дадох на знање да наше препирање сматрам завршеним, и подижући се са тла, са задовољством једног софисте испод Портика, рекох му: „Господине, ви сте ми равни! Учините ми част да поделите са мном моју кесу; и сетите се, ако сте заиста човекољубиви, да на сву вашу сабраћу, када вам буду тражили милостињу, треба применити теорију за коју ми је указан бол што сам је окушао на вашим леђима.“

Клео ми се да је разумео моју теорију и да ће послушати моје савете.