Tvrđava, Meša Selimović

Ах, онај! Па шта ћу с њим у овој тарапани, ако бога знаш! Видиш колики је свијет. Ко све није био! И кадија, и муселим, и муфтија и дефтердар. Све сам их оставио да сједе заједно. А знам, мрзе се и гризу као бијесне кучке. Баш да видим шта ће бити, кажем сам себи. А они сједе на сећији, један уз другог, кисело се смијешкају, понешто чак и говоре, да људи не виде шта је међу њима! Муселим не издржа дуго, диже се, лијепо се, додуше, опрости, и клисну први. Кадија остаде дуже, па оде и он, зелен. Џаба, не могу ти рећи колико сам науживао!

Ужива и у томе, каже, што сви морају доћи Шехаги на ноге, иако знају да их Шехага не трпи. А долазе зато што га се боје. Знају да је јуче био код валије, знају да ће и данас ићи, на бајрамско честитање, а ко зна шта се уз честитање може још рећи. Умиру од страха да им не нашкоди, па се љубазно смјешкају, иако их стомак заболи кад га виде. Боје се Шехаге због валије. Валији не треба много да би их узео на зуб, како се они међу собом мрзе, тако сви мрзе валију. И валија њих. Да није тако, јао си га нама! Да су сложни, појели би нас, ни кошчицу нам не би оставили. Спасава нас њихова међусобна мржња, бог је благословио! Тако је увијек и свугдје, па остали људи некако извуку живу главу, јер њихова виси о концу. Шехага може много, може толико да их сигурно грозница тресе кад на то помисле. Је ли Шехага пријатељ валијин? Ма јок, нема пријатељства међу моћнима. Обојица тврде да су пријатељи, тако им треба, али нису. Пријатељ је друго, он не зна шта је, али није ово. Валија је дужник Шехагин. Велики је расипник, а дошао је без пара, и Шехага му се нашао при руци, да не оскудијева. И није оскудијевао, за кратко вријеме је узео сто кеса дуката! У што је потрошио? Прво, троши много јер је лако добио, а друго, није ни потрошио, однијеће тамо одакле је и дошао. Долазе с лаким товаром, враћају се отежали, с читавим караваном. Чудо је како нико на положају не очува поштење. Или се боје гужве и промјене, а ваља живјети и кад те смијене, или је положај такав, па је тешко не узети, док те не смијене. Послије су и поштени. О враћању дуга не говоре ни валија ни Шехага, валија зато што му се не враћа, Шехага зато што му се не исплати, јер је с тим дугом валија мањи него што јест, Шехага већи него што јест. Без дуга Валија би био јак као град, али лакши за сто кеса дуката, а то је читаво богатство па радије остаје с мање достојанства а с више новца. По томе се види како је новац користан, јер ако је власт невоља, похлепа је чини сношљивијом. Како се Шехага не боји да би му баш тај дуг могао доћи главе, јер би се валија тако ослободио претешке обавезе? Е, то је оно, што се не би ослободио! Шехага је паметан, и зна у каквом колу игра: лијепо је узео потврду од валије, потврђену свим печатима, и на суду овјерену, да ће валија исплатити сав дуг у корист вакуфа који би носио Шехагино има, за помоћ медреси и књижници, ако се Шехаги штогод деси, свеједно којим начином и разлогом. Обојица тачно знају шта то значи, па валија жели дуг живот Шехаги колико и себи, и учиниће све да га заклони од свих опасности. Тако су позајмљени дукати постали чудотворна хамајлија која га чува од зле коби.

–          А штите ли ти дукати и тебе?

–          Штите, још како.

–          Онда нисте баш велики јунаци.

–          Па ко је рекао да смо јунаци? И коме је данас до јунаштва?

Упитао сам и њега што и Шехагу: гдје је Рамиз?

Насмијао се:

–          Није више у тврђави.

–          Е, много си ми рекао.

–          Више ти и не треба.

Изашао сам с мучним окусом Османове приче о мржњи. Какав је живот тих људи, какво презање без предаха, израчунавање сваког корака и сваке ријечи, напорно размишљање о могућим потезима противника, каква мука, каква дангуба! Како мало времена и могућности за обичну мисао и осјећање, за бригу и о чему изван себе и своје угрожености. Видимо их у снази, у сили, у моћи, а не знамо за њихову тјескобу, за страх од свега, од себе, од другог, од већег, од мањег, од паметнијег, од пакоснијег, од вјештијег, од тајне, од сјене, од мрака, од свјетла, од кривог корака, од искрене ријечи, од свега, свега, свега!

Зар је онда чудо што су зли!

Да ли бих се и ја уплео у те ђавоље кучине да сам којим чудом пошао њиховим путем? Сигурно! А не бих ни знао каква ме невоља снашла, јер ни они не знају да се може живјети друкчије.

А може! Без хљеба понекад, али без мржње, без сталне стрепње, без страха. Ја себи могу да допустим луксуз луде мисли, безразложне радости, јаког осећања, неодговорне ријечи. Увијек имам времена за себе обичног. И припремам се, дуго, истина, за људски живот у миру.

Њима је стално у мислима онај други, кога не воле и који њих мрзи, и онај могући, познати или непознати, који им спрема замку. И стално су у рату, спашће их мука само смрт.

А мени је у мислима жена коју волим (зашто је била љута?), и у срцу дјетиња радост због првог снијега. Гледам одушевљено, као да никад нисам видио, како пада у густим пахуљама, бјелином покривајући град.

Безначајне мисли, безначајна осјећања, а колико сам богатији! И јавиле су се зато, изгледа, да ме својом безазленошћу одвоје од њихова мрака.