Толстој о женама у Кројцеровој сонати

• Ето и ја сам био таква свиња! – настави он пређашњим тоном. – А најгоре је било што сам проводећи тај скаредан  живот, мислио да зато што се непрелашћујем другим женама – живим поштеним породичним животом, да сам човек моралан и да нисам ни у чему крив, што се у наш дешавају свађе – крива је она, њезин карактер.

А разуме се да она није била крива. Она је била онаква као и све, као већина. Васпитана је била како захтева положај жене у нашем друштву, и онако како се васпитавају све без разлике жене богаташкога реда.

Говоре о некаквом новом женском образовању. Све су то празне речи! Женско је образовање управо онако како мора бити при свему садашњем – не притворном, него истинском општем погледу на жену. И женско образовање свакад ће одговарат погледу мушкарца на жену. И ми сви знамо, како мушкарац сматра жену „Wien, Weiber und Gesand!…“, кличу песници и у њиховим стиховима. Узмите сву поезију, све сликарство, сву скулптуру, почевши од љубавних стихова и од голих Венера и Фрина, па ћете видети да је жена оружје насладе: она је таква и на Труби и на Грачовци, и на дворском балу.

И помислите ђавоље лукавство: хајде да наслада, уживање, али бар да се зна да је уживање, да је жена – сладак залогај! Али није! Витезови су у старо доба уверавали како они обожавају жену, обожавали су је а ипак гледали на њу као на оружје насладе. А сад људи уверавају да поштују жену. Једни јој уступају места, дохватају јој мараму; други јој признају права на заузимање свих дужности, на суделовање у управи итд. То све чине, а овамо поглед на њу исти. Она је оруђе насладе. Њено тело је средство насладе. И она то зна.

А то је као и ропство. Ропство није ништа друго него корист једних изнуђеним радом других. И зато да не би било ропства, треба да људи не желе користити се изнуђеним радом других, треба да то сматрају за грех или срамоту. Али међутим, они измене спољашњи облик ропства, удесе тако да се више не могу градити тапије на робове, па мисле и уверавају себе да ропства већ нема, а не виде да ропства једнако има, зато што људи исто тако воле и сматрају да је добро и правично користити се радом других. А чим они то сматрају као добро, свагда ће се наћи људи који су јачи или лукавији од других, па ће умети то да чине.

Тако је исто и с еманципацијом жена. Ропство је жене баш у томе само, што људи желе и што сматрају да је врло лепо послужити се женом, као оруђем насладе. Па онда ето ти ослобађају жене, дају им свакојака права, једнака с мушким, али и даље сматрају жену за оруђе насладе. Тако је васпитавају и у детињству и после у животу. И жена је једнако она иста понижена, развраћена робиња, а мушкарац онај исти развраћени господар.

               Допуштају жени да учи више школе и да буде у судовима, а гледају жену као предмет насладе. Научите ви њу као што је научена у нас, да сматра тако саму себе – па ће она остати заувек најнижи створ. Или ће спречавати зачетак рода, то јест, биће права курва, која се спустила не на ступањ животиње него на ступањ ствари, или ће бити то што и јесте у већини случајева – болесна душевно, хистерична, несрећна, као што и јесу жене кад се не могу духовно развити. Гимназије и женске више школе не могу то изменити. То може променити само промена погледа људскога на жене и погледа женскога на себе саме. То ће се изменити онда кад жена буде сматрала да је виши положај – положај девичански, а не као што сматра сад да је више стање човеково – стид и поруга. Докле год тога не буде, идеал сваке девојке, па ма како било њено образовање, биће једнако тај да привуче к себи што више мушкараца, како би имала могућности да бира. А што једна зна мало више математике, а друга уме свирати у харфу, то неће ствар изменити нимало. Женско је срећно и постиже све, што год може пожелети, кад опчини мушкарца. И зато је главни задатак женском да може пожелети, кад опчини мушкарца. Тако је бивало и биваће. Тако је то у девојачком животу у нашем сталежу, па се тако наставља и у брачном животу. У девојачком животу потребно је то ради избора, а у брачном ради власти над мужем. Једино што прекине или барем на неко време угуши ту женску тежњу – то су деца и то онда ако жена није наказа, то јест, ако сама доји децу. Али ту се опет уплету доктори.

Лав Н. Толстој „Кројцерова соната“ стр. 54-56.

Суматра

Списак одличних књига за куповину и читање можете наћи пратећи везу: https://sumatra.rs/

O nama