Терор и побуна

Уосталом, везир је бивао целој земљи сваким даном све тежи и неподношљивији. Његови арнаутски одреди живели су у Босни као у покореној земљи и узимали и од Турака и од хришћана. Међу муслиманским светом почело је све више да хвата маха незадовољство, и то не оно гласно које се истутњи и прође у безначајним варошким узбунама, него оно пригушено, мукло, које дуго тиња, али, кад избије, води у крв и у покоље. Везир је био опијен својом победом у Србији (1813 – МЗ). Истина, та победа се накнадно, у причањима зналаца и сведока, показала као сумњива и Али-пашино учешће као незнатно, али зато је она за Али-пашу бивала све већа и значајнија; он је сваким даном растао у својим сопственим очима као победник. Сваким даном су расли и његови безобзирни испади против бегова и најугледнијих Турака. Али управо тиме је везир слабио сам свој положај. Јер насиљем се могу извршавати препади и постићи корисни преокрети, али се не може трајно управљати. Терор као средство владања брзо отупи. То зна свако, осим оних који су приликама или својим нагонима присиљени да терор врше. А везир није другог средства ни познавао. Он није ни примећивао да је у беговима и ајанима већ „умро страх“ и да његови испади, који су у почетку заиста изазивали панику, сада не плаше више никога, исто као што све мање могу да охрабре њега самога. Они су раније дрхтали од страха, али су сада били „обамрли и охладили се“, док је, напротив, он дрхтао од беса због сваког најмањег знака непокорности и отпора, па чак и због њиховог ћутања. Градски капетани су се дописивали, беговат се сашаптавао, а у свима варошима чаршија је опасно ћутала. Са топлијим данима могао се очекивати отворен покрет против Али-пашине владавине. То је Давна са сигурношћу предвиђао.

Иво Андрић, Травничка хроника, Романи, стр. 302-303. Лагуна, седмо издање, 2014.