Строгоћа и лоповлук

Пре одласка Абидага је опет сазвао варошке прваке Турке. Био је потиштен у својој срдитој немоћи. Рекао им је, као и лане, да све оставља њиховој бризи и одговорности.

• Ја одлазим, али око моје остаје. И пазите добро: боље је да двадесет непослушних глава скинете, него да један ексер царски пропадне. Чим пролеће гране, ја ћу бити поново овде и тражићу рачун од свакога.

Прваци су обећали све као и лане и разишли се кућама, брижни и умотани у гуњеве, зубуне и шалове, хвалећи у себи бога што је дао на свет зиму и мећаву и бар тако својом силом ударио границу сили силних.

А кад је грануло пролеће, није стигао Абидага него је допутовао нов везиров повереник, Арифбег, заједно са Тосун-ефендијом. Са Абидагом се десило оно чега се он толико бојао. Неко, ко је добро знао и све изблиза видео, доставио је великом везиру тачне и исцрпне податке о његовом пословању на вишеградском мосту. Везир је био тачно обавештен да је за ове две године сваког дана радило између две и три стотине кулучара без иједне наднице, врло често и о својој храни, а везиров новац узимао је Абидага за себе. (Израчуната је и свота новца коју је досад присвојио.) Своје непоштење прикривао је, као што то често у животу бива, великом ревношћу и претераном строгошћу, тако да народ целог овог краја, не само раја него и Турци, уместо да благосиља велику задужбину, проклиње и час кад је почета и оног ко је подиже. Мехмед-паша, који се целог века борио са крађом и непоузданошћу својих службеника, наредио је неваљалом поверенику да врати целу суму, а са остатком имања и својим харемом да одмах сели у једно мало место у Анадолији и да се жив не чује, ако жели да га и горе зло не снађе.

Два дана после Арифбега стигао је и мајстор Антоније из Далмације са првим радницима. Тосун-ефендија га је представио новом поверенику. По блештавом и топлом априлском дану обишли су грађевину и утврдили распоред за прве послове. Кад се Арифбег повукао и њих двојица остали сами на обали, мајстор Антоније загледао је боље у лице Тосун-ефендији, који је и на овако сунчаном дану био скупљен и грчевито умотан у широки црни минтан.

• Ово је посве друга врста човека. Хвала богу! Само се питам ко је био тако вешт и храбар да обавести великог везира и макне ону животињу.

Тосун-ефендија је гледао преда се и рекао мирно:

• Нема сумње, овај је бољи.
• То је морао бити неко ко добро познаје Абидагин рад, а ко има приступ до везира и ужива његово поверење.
• Свакако, овај је бољи – одговарао је Тосун-ефендија не дижући поглед оборених очију и увијајући се још чвршће у минтан.

Тако је отпочео посао под новим повереником Арифбегом.

То је био заиста посве другачији човек. Необично висок на ногама, погнут, ћосав, истурених јагодица, косих црних насмејаних очију. Народ га је одмах прозвао Мисирбаба. Без вике, без штапа, без крупних речи и видног напора, он је заповедао и распоређивао насмејано и безбрижно, као однекуд с висине, али ништа није пропуштао ни губио из вида. И он је носио са собом ону атмосферу строге ревности за све што је везирова воља и наредба, само што је био миран, здрав и поштен човек, који није имао чега да се боји ни шта да прикрива, па му није требало да друге плаши и прогони. Посао је текао истом брзином (јер, брзина је била оно што је везир желео), грешке су кажњаване истом строгошћу, али је бесплатно кулучење укинуто од првог дана. Сви су радници били плаћени и примали храну у брашну и соли, и све је ишло брже и боље него за Абидагина времена. И оне луде Илинке нестало је; изгубила се зимус негде на селу.

Градња је расла и ширила се.

Иво Андрић „На Дрини ћуприја“, стр. 359-359. Романи, седмо издање, Лагуна 2014.