Стаљин о Титу

Тада опази на ниском столићу крај отомана књигу у јефтином џепном издању с црвеним и црним корицама.

Истог тренутка сјетио се што га је оно забољело у грудима, што га је пекло, што му је покварило рођендан: особа која му је још и дана сметала и која није била уклоњена – Тито! Тито!

Како се то могло догодити? Како се могао тако преварити у тој шкорпионској души? Године 1936. и 1937. биле су тако величанствене! Толико глава које су до тада биле нетакнуте пало је те године, али он је допустио да му Тито измакне из руку.

Стењући, Стаљин спусти ноге са лежаја. Усправи се и подигне руке према срвенкастој просиједној глави на којој се видјела ћела. Обузела га је неописива горчина и незадовољство. Попут легендарног јунака, Стаљин је читавог живота одсијецао безбројне хидрине главе. Ослободио се читавог брда непријатеља у свом животу. А спотакнуо се о један коријен.

Јосип се спотакнуо од Јосипа.

Керенски, који је још увијек негдје био жив, није ни најмање сметао Стаљину. Уосталом, што се Стаљина тиче, могли су се из гроба вратити и Николај II и Колчак – према њима није осјећао никакве личне мржње: они су били отворени непријатељи и нису се измотавали нудећи нови, бољи, властити социјализам.

Бољи социјализам? На неки други начин него што ради Стаљин? Глупости! Тко може градити социјализам без Стаљина?

Није била ријеч о томе да би Тито могао успјети. И тако ништа не може настати из онога што он ради! Стаљин је гледао на Тита као што неки стари сеоски лијечник, који је разрезао безбројне желуце и одсјекао бесконачан низ удова у колибицама без димњака или на даскама крај пута, гледа на неког малог стажиста у бијелом огртачу.

Сабрана дела Лењинова већ су мијењана три пута, а дјела Утемељитеља два пута. Сви они који се нису слагали већ су давно спавали вјечним сном, они који су се спомињали у старим фуснотама, који су помишљали да се социјализам може градити на неки други начин. А тада, кад се чак ни у прашумама на сјеверу није више могло чути ни критике ни сумњи. Тито је однекуд испузао са својим догматичарем Кардељем и изјавио да све то треба радити другачије.

У том је тренутку Стаљин опазио да му срце куца јаче, да му се вид замаглио, да осјећа неугодне грчеве по читавом тијелу.

Изменио је ритам дисања. Погладио се по лицу и брковима. Није смио попустити. Ако попусти, Тито ће му отети последњи мир, последњи апетит, последњи дан.

Кад су му се очи разбистриле поглед му је опет пао на црвену и црну књижицу. Ту књигу није могао низашто кривити. Стаљин задовољно посегне за њом, подметне јастук под леђа и опет се напола опружи на неколико минута.

Био је то примјерак из мултимилијунског издања објављеног да десет европских језика: књига се звала „Тито, издајнички маршал“ од Renaud de Jouvenela. (Добро је дјеловало да аутор очигледно стоји посве по страни, да, неки објективан Француз и то још с аристократским именом.) Стаљин је већ прије неколико дана пажљиво прочитао ту књигу, али није се хтио од ње растати, као што се није радо растајао ни с једном угодном књигом. Колике ће се сад очи отворити и заиста упознати тог себељубивог, окрутног, кукавичког, перфидног, опаког тирана! Тог одвратног издајника! Тог безнадног тврдоглавца! Чак су и комунисти на Западу били потпуно збуњени. Она стара будала Француз Andre Marty – чак и њега се морало избацити из Комунистичке партије зато што је бранио Тита.

Листао је књигу. Да, ево, ту је! Сада људи више не могу и даље величати Тита као хероја: он се два пута кукавички хтио предати Нијемцима, али његов шеф Генералштаба, Арсо Јовановић, присилио га је да остане Врховни командант. Племенити Арсо је убијен, а и Петричевић: „Увијен само зато што је волио Стаљина.“ Нетко је увијек убијао најбоље људе, а најгори су остајали да Стаљин с њима обрачуна.

То је било све, све – да је Тито вјероватно британски шпију; да се силно поноси својим доњим рубљем с извезеном краљевском круном; како је физички одвратан, као Goring, како је искићен медаљама и ордењем док су му прсти прекривени огромним дијамантним прстењем. (Каква је то јадна таштина у човјеку који нема никаква дара за ратне вјештине?)

Објективна, принципијелна књига. Зар код Тита нема неких сексуалних настраности? И о томе ваља писати.

„Југославенска Комунистичка партија налази се у канџама убојица и шпијуна.“ „Тито је могао преузети вођство само зато што су га подупирали Бела Кун и Трајчо Костов.“

Костов! Како је то име вријеђало Стаљина! Гњев му је навро у главу и снажно је замахао ногом – у крваву Трајчову њушку. И Стаљинови сиви очни капци затреперише од задовољног осјећаја за правду.

Тај проклети Костов, свиња прљава!

Невероватно како су сада, гледајући уназад, постале јасне сплетке тих варалица! Како су се лукаво прикривали! У најмању руку успјело му је да дохвати Белу Куна 1937М али прије једва десет дана Костов је осрамотио социјалистички суд. Колико је успјешних процеса Стаљин водио, колико је непријатеља натјерао да се понизе и да признају сваки срамотни злочин – а ипак није успио у случају Костова! Срамота се проширила читавим свијетом! Каква је то била мрачна подмуклост, заварати искусне исљеднике, пузати им пред ногама – а онда на јавном суђењу, пред страним дописницима, опет све порећи! Каква је то пристојност! И партијска свијест? И пролетерска солидарност? Добро, умри, али умри тако да нам будеш од неке користи!

Стаљин одбаци књигу. Не није се могао напросто одмарати и лежати. Борба није престајала.

Безбрижна земља може спавати, али не и њен Отац.

А. Солжењицин „У првом кругу“, „Отокар Кершовани“; Ријека, 1969. Странице 97-99.