Saramago: Citat iz Smrt i njeni hirovi

Полемика о смрти и смртима, тако добро започета између духа који лебди изнад воде у акваријуму и ученика филозофије, завршила би се комедијом или фарсом да се није појавио чланак економисте.

Премда статистичко израчунавање, као што је он сам признавао, није било његова стручна специјалност, сматрао је себе довољно добрим познаваоцем материје да изађе у јавност с питањем с којим новцем држава, за неких двадесет година мање или више, мисли да може исплатити пензије милионима људи који ће се наћи у пензионисаном стању услед трајне инвалидности и који ће то наставити да буду у вијеки вјекова и којима ће се милиони других неумољиво придружити не марећи да ли је прогресија аритметичка или геометријска, у оба случаја имаћемо загарантовану катастрофу, биће пометње, банкрота државе, биће нека се спасава ко може, а нико се спасти неће.

Пред овим застрашујућим призором метафизичари нису имали другог лека него да врате свиралу у врећу, црква није имала другог уточишта него да се врати заморној ниски својих бројаница и да и даље ишчекује крај времена, онакав крај који ће, према њеним есхатолошким визијама, решити све ово једном засвагда. Без даљњег, вратимо се узнемирујућим објашњењима економисте, израчунати је било сасвим једноставно, погледајмо, ако имамо толико и толико активног становништва које издваја за социјално осигурање, ако имамо толико и толико неактивног становништва које се налази у пензији, било због старости, било због инвалидности, и стога наплаћује од оног другог за своја примања, будући да је активно у сталном опадању у односу на неактивно, а потоње у апсолутном порасту, није схватљиво како нико није одмах приметио да престанак смрти, који се чинио врхунцем, крајњим достигнућем, врховном срећом, ипак није био тако добра појава. Било је неопходно да филозофи и други мислиоци буду сада већ прилично изгубљени у шуми својих властитих мрачних промишљања о скоро ничему, што је плебејски начин да се каже биће и ништа, да би се здрав разум прозаично појавио, с папиром и оловком у руци, да докаже путем а+б+ц како има далеко важнијих питања на која ваља мислити.

Као што је било могуће предвидети, будући да су познате мрачне стране људске природе, почевши од дана када је у јавност изашао узбудљиви чланак економисте, став здравог становништва према болесницима у последњем стадијуму почео је да се мења нагоре. До тада, чак и када би се сви сложили да су постојале значајне штете и неугодности сваке врсте који су ти веселници узроковали, сматрало се да је поштовање старих и немоћних представљало једну од суштинских обавеза сваког цивилизованог друштва, па им стога, премда неретко јогунећи се, нису ускраћивали потребну бригу, чак су им, у неким забележним случајевима, долазили да их почасте једном кашичицом саосећања и љубави пре него што им угасе светло.

Истина је да је било, као што врло добро знамо, и таквих бездушних породица које су, препуштајући се својој неизлечивој хуманости, дошле до такве мере да унајме услуге мапхије како би се решиле бедних људских остатака који су бесконачно издисали између два чаршава натопљена знојем и умрљана природним излучевинама, али оне заслужују наш прекор једнако као и она породица из легендарне, хиљаду пута приповедане приче о дрвеној здели, чак и ако је, срећом, у последњи час избегла презир захваљујући, као што ће се видети, добром срцу једног осмогодишњег детета.

У неколико речи испричаћемо ту причу и оставити је за пример новим нараштајима који за њу нису чули, у нади да јој се неће изругивати због тога што је наивна и сентиметална. Пажња, онда, овој лекцији из морала.

Била једном, у древној земљи прича, једна породица у којој беше један отац, једна мати, један деда који је био очев отац и оно већ поменуто дете од осам година, дечачић. Дакле, догодило се да је деда већ имао много година, због чега су му се тресле руке и испада му је храна из уста док би седели за столом, што је изазивало велику раздраженост код сина и снаје који су му стално говорили да припази на то што ради, али сироти старац, колико год то желео, није успевао да обузда тремор, још теже кад би га грдили, и исход је био такав да је стално прљао столњак или испуштао храну на под, да не говоримо о салвети коју су му везивали око врата и коју је требало мењати три пута дневно, за ручком, за вечером и за касним обедом.

Тако су стајале ствари без икаквих изгледа да се поправе, када је син одлучио да оконча непријатну ситуацију. Појавио се у кући са једном посудом од дрвета и рекао оцу, Од данас почињеш да једеш из овога, седи на кућни праг јер је тамо лакше почистити и онда твоја снаја неће морати да брине због толиких прљавих столњака и салвета. И било је тако. Ручак, вечера и обед пред починак, старац седи сам на кућном прагу приносећи храну устима онако како може, половина му испада успут, а један део друге половине слива му се низ браду, тако да није преостајало много тога што му најзад прође низ оно што народ назива каналом супе.

Чинило се да унуку није сметало што су ружно поступали према деди, гледао га је, затим би погледао у оца и у мајку и настављао да једе као да нема ништа са овим случајем. Све док једног поподнева, кад се вратио с посла, отац није угледао сина како обрађује ножем један комад дрвета, и претпоставио је, као што је било нормално и уобичајено у тим давним временима, да је сопственим рукама правио себи играчку. Следећег дана, међутим, схватио је да се није радило о колима, бар се није видело место на коме би се могли углавити точкови, и затим запитао,

Шта то радиш. Дечак се правио да није чуо и наставио да издубљује дрво врхом ножа, то се догодило у време када су родитељи били мање плашљиви и нису трчали да истргну из руку деце то оруђе толико корисно за израду играчака. Ниси чуо, шта радиш са тим дрветом, поново је отац питао, а син, не подижући поглед са онога што је радио, одговори, Правим посуду за свог оца када остари и када му се буду тресле руке, када пошаљу да једе на кућни праг, као што су учинили мом деди. Беху то речи свете.

Спао је вео са очију оца, угледао је истину и њено светло, и истог тренутка отишао да тражи опрост свога родитеља и када је дошло време за вечеру, својим му је рукама помогао да седне на столицу, сопственим рукама му је нежно брисао браду јер је то још увек могао док његов вољени  отац више није. О ономе што се догодило после, нема трага у причи, али сасвим сигурно знамо да ако је истина да је дечаков рад стао на пола, такође је истина да је комад дрвета и даље тамо негде. Нико није хтео да га испали или баци, било због тога да лекција за пример не падне у заборав, било за случај тога да лекција за пример не падне у заборав, било за случај да се неко једнога дана досети да заврши његово дело, евентуалност је то не сасвим немогућа уколико бисмо узели у обзир огромну способност преживљавања мрачних страна људске природе.

Као што је неко већ рекао, све што може да се деси десиће се, само је питање када, а ако не успемо да доживимо да то видимо док овуда ходамо, вероватно је то зато што нисмо живели довољно дуго.