Сарајевски просјаци и Госпођица

Осим рођака у кућу су још дуго времена долазили и просјаци. Треба знати да су тадашњи сарајевски просјаци били још од оне нарочите врсте просјака какви постоје у свакој источњачкој вароши.

Постојање просјачког реда људи представља, уистину, једну од оних установа које су засноване на освештаном празноверју и на лукавом рачуну, а у којима богати људи налазе јевтино умирење савести као и просјаци свој непосредни интерес. Али наше старо грађанско друштво није на ту ствар тако гледало. За њих то су „божји људи“, општа брига и свачија дужност. Разна сиротињска деца, саката и несрећна од рођења, са испруженом руком и несталним погледом, наизменце злим и бојажљивим. Глувонеме, малоумне или понесрећене жене које не могу и по општем схватању и пристанку и не треба да раде. Изнемогли а ведри старци, зарасли у браду, у оделу од самих закрпа, са торбом на леђима и штапом у руци; они личе на самог Господа из прича који је, прерушен у просјака, кренуо светом да куша људска срца, да извиди ко је достојан да буде богат и срећан и ко није. Сви су они за сваку богату или само имућну кућу нека врста добрих духова, жив доказ да благостање и напредак трају у тој кући. У њима имућан свет гледа потврду „несхватљивих али вечних одлука божјег примисла“ према коме једни људи имају свега и имаће увек, а други немају и никад неће имати, иако им цео свет, бога ради, даје.

Имајући свој утврђен ред кретања и распоред времена, они се појављују у појединим кућама у одређене дане, готово и сате, примају своју крајцару или свој комад хлеба, као део тога добра и имања на који имају неписано али свето право, и одлазе даље, остављајући домаћинима своје благослове, који су више него празне речи, и појачано осећање среће због свега што је бог дао, што људи и зла срећа нису могли да узму, а што милостиња, садака, брани и одржава.

То просјачење код нас нема исти смисао и једнако значење као у земљама Западне Европе. Њихови су просјаци често порочни људи, паразити и варалице, који траже своје жртве, док су наши (бар по источњачким схватањима) и сами жртве, створења која носе на својим леђима неминовни део друштвене беде и тим самим бивају свачији веровници и имају свој удео у срећи срећних и богатству богатих. Просјачење код нас има (или је имало) своје објашњење, у најужој вези са нашим грађанским и чаршијским схватањем људске судбине и нашим начином живота и стицања. Оно представља неку нужну, древну и устаљену измени између оних који имају и могу и оних који су унесрећени и потребити, природан и усвојен начин допуњавања и исправљања онога што се друкчије није могло или није умело исправити. Стога је оно, по прећутној, древној конвенцији, сматрано као благотворно и оправдано, подједнако потребно онима који дају и онима који примају.

У овој кући просјаци су у току последњих осамнаест година примани душевно и даривани обилно. То се знало. Сада је и то стало да се мења. Само, Госпођица је увиђала да у овом не може да буде онако прека и груба као у питању послуге. Њена мајка, која је у свему попуштала, била је у овој ствари дуго упорна. За њу је даривање просјака била укорењена светиња; то је схватање понела из очинске куће и нашла га у овој у коју се удала. Она није могла замислити да се у ту светињу може дирнути, док год има комадић хлеба у кући. Зато Рајка није могла напречац да прекине са том традицијом, али је и даривање просјака узела у своје руке, као и све остало

Просјаци су одмах осетили њену руку. Она их је сада дочекивала на свој начин: строго, хладно, испитујући оштрим погледом ко заслужује помоћ а ко не, тражећи у њиховим дроњцима трагове подмукло скриваног богатства и у њиховим телесним недостацима неискреност и претварање. Већина тих просјака познавали су је још као дете, и поздрављали је руком, мумлањем или убошким осмејком, очекујући узалуд да се и она осмехне.

Кад утврди да је просјак заиста стар и немоћан и да нема изговора под којим би га могла одбити, она затвара кућна врата, одлази у кухињу. Ту узме комад старог хлеба и тврдог сира и пође да му удели. Али, како је још несигурна и прави шегрт у тешкој вештини штедње и тврдичења, она се, док иде ходником, присети да може наићи неки још потребитији просјак, врати се опет у кухињу и остави сир у орман. Пође са самим хлебом, али посматрајући га уз пут учини јој се да је комад сувише велик, врати се опет у кухињу, преполови хлеб и половину остави у котарицу. И кад већ прође, са тим што је најпосле одредила да је просјачко, тргне се, узме поново нож и одсече и од тог комада танку резу. А дајући га просјаку у руке још увек посматра и хлеб и просјаков израз лица, у жељи да тако оцени да ли се није преварила и дала сувише.

Сваки повод био је за њу добар и довољан да просјака одбије и отера. Један је заборавио да притвори врата у авлији, други је унео на босим ногама блата и укаљао белу, ситну калдрму којом се њихова авлија поноси међу сарајевским грађанским авлијама. Једног дана је опет прочитала у новинама као је у Паризу умрла нека просјакиња у беди и дроњцима, а после су у њеној сламњачи нашли уштеђевину од 250.000 франака. То јој је служило као повод да целу недељу дана одбија све просјаке, грдећи их да се претварају и да „леже на парама“.

Тако из дана у дан, из месеца у месец. Најпосле, десило се нешто нечувено и незапамћено за газдинску кућу у којој још има живо чељаде. Просјаци су почели да долазе све ређе, па да изостају, док се, на крају, нису одбили потпуно. Госпођа Радојка се жалила горко што њој „ни убог ни потребит не отвара кућна врата“. Стајала је често поред прозора и уплашено и забринуто гледала на сокак и тада је својим очима могла да види како познати просјачки ликови промичу, заобилазећи њихову кућу као да је кужна или изумрла. И због тога је, као због тешком и непоправљивог проклетства, плакала и гризла се горе него због ма ког личног одрицања које је морала да подноси.

Београд, децембра 1943 – октобра 1944.

Госпођица, стр. 582-583, Романи, седмо издање, Лагуна 2014.