Сабато о уметности са младим комунистима

Добро, у реду, треба бити велика будала па одбацити читаву књижевност у име Револуције – признаде Араухо.  – Ни Маркс ни Енгелс то нису чинили. Па ни сам Лењин. Али мислим да се ипак мора довести у питање извесна врста књижевности.

• А која би то била? – упита Сабато.
• Књижевност самопосматрања, за почетак.

Сабато прасну.

• Доста ми је више таквих будалаштина. Зашто не бисмо мало подигли филозофски ниво овог разговора? Јасно, погрешан закључак који вам стоји у глави, мање-више је овакав: самопосматрање значи урањање у сопствено ја, у усамљеничко и саможиво ја коме свет није важан, или контрареволуционарно ја које покушава да нас примора да поверујемо како тешкоћа лежи у души а не у друштвеном уређењу, итд. Ту је занемарена једна маленкост: усамљено ја не постоји. Човек постоји у друштву, пати, бори се, па се чак и скрива у друштву. Живети значи саживети се. Ја и свет, хајте молим вас. Нису само његови вољни, смишљени ставови последица тог саживљавања. То су и снови, и кошмари. Чак и бунило лудака. Са тог становишта гледано, и најсубјективнији роман говори о друштву и посредно или непосредно сведочи о читавој стварности. Не постоји засебно роман самопосматрања, а засебно роман о друштву, пријатељу мој: постоје само велики и безначајни романи. Постоји добра и лоша књижевност. Умирите се, писац ће увек дати сведочанство о свету, ма како сићушно било.

Араухо је слушао веома пажљиво и хладно.

• Нисам сигуран да је све баш тако просто – успротивио се. – Маркс је имао разлога да се диви писцима као што је Балзак. Ти романи су сведочанство о једном друштву.
• Кафкини романи не описују штрајкове железничара у Прагу, а ипак остају као једно од најдубљих сведочанстава о савременом човеку. Значи да би требало спалити читаво његово дело, као и целог Лотреамона или Малкома Лаурија. Гледајте, децо, већ сам вам рекао да ми остаје мало времена, и нећу да га траћим на такве филозофске магле.
• Чини ми се да губимо време – примети Силвија.
• И ја тако мислим – рече Сабато. – Говорио сам о томе до изнемоглости, али примећујем да се увек враћамо на исте доказе. И то не само овде. Погледајте онај Астуријасов чланак.
• О чему.
• О нама, о аргентинским писцима. Објаснио је да ми нисмо прави представници Латинске Америке. Нешто слично је рекао и један амерички критичар: Аргентина, наводно, нема националну књижевност. Разуме се, недостатак снажне локалне боје збуњује ту врсту цензора, који у суштини захтевају сликовиту позорницу да би уделили свој сертификат. За те онтологе је Црнац на плантажи банана стваран, али гимназијалац који размишља о самоћи на неком буеносајреском тргу је обична анемична ентелехија. Такву површност они зову реализмом. Пошто је питање националног везано за питање реализма, увек најважније, и увек тако неодређено. Ех, та реч… На колико глупости може човек бити наведен да их изрекне кад се та реч помене. Ако, када спавам, сањам змајеве, и ако се узме у обзир потпуни недостатак змајева у Аргентини, треба ли из тога извести закључак да моји снови нису патриотски? Требало би питати тог америчког критичара да ли непостојање метафизичких китова на територији Сједињених Држава претвара Мелвила у човека без отаџбине. Оставимо се којештарија, молим вас! Довде су ми дошле.

Сабато скиде наочаре и превуче руком преко очију и чела, док је Силвија расправљала са Козаком и Араухом. Али он нити их је слушао, нити чуо. Изненада се поново окомио на њих:

• Те којештарије потичу од претпоставке да се задатак уметности у крајњој линији састоји у подражавању стварности. Али пазите: кад тај свет говори о стварности, хоће да каже спољашња стварност. Друга, унутрашња, ужива врло лош глас, то већ знамо. Хоће да је претворе у фотографски апарат. На сваки начин и за оне који верују да се реализам састоји у томе да се открива спољашњи свет, већ само сто што су Аргентину створили европски досељеници, што има моћан средњи сталеж, индустрију, све то пружа основу за књижевност која се неће бавити империјализмом плантажера банана. Али постоје вреднији мотиви, јер уметност нема онакав задатак какав тај свет замишља да има. Само нека наивчина би се трудила да се обавести о агрокултури у околини Париза крајем прошлог века проучавајући неколико Ван Гогових слика. Очигледно је да је уметност језик сроднији сновима и миту него статистикама и хроникама. А пошто су сан и мит онтоганија…
• Онто шта? – гракну Козак узнемирено.
• Онтофанија, откривање стварности. Али читаве стварности, читаве! Не само спољашње него и унутрашње. Не само рационалне него и ирационалне. Схватите. То је бескрајно сложено. Зато што је све добро затрпано објективним светом, али се кроз њега одражава врло истанчан однос, врло сложен однос. Чак противречан. Кад би друштво било одлучујућа, једина ствар, како би се могла објаснити разлика између књижевности као што је Балзакова и књижевности његовог савременика Лотреамона? Или Клоделова и Селинова? На крају крајева, свака је уметност индивидуалнa зато што представља стварност коју види само један једини дух.
• Удаљавамо се од проблема – оштро га прекиде Араухо.
• Ви сте таj који се удаљава од проблема! И упозоравам вас да нисам завршио. Рекох вам да је свака уметност индивидуална, и то је суштинска разлика између ње и научног сазнања. У уметности је важна управо она лична, јединствена слика стања, конкретни израз индивидуалности. Због тога у уметности постоји стил, а у науци не постоји. Каквог би имало смисла говорити о Питагорином стилу у његовој теореми о хипотенузи? Језик науке може, и строго гледано мора да се састоји од апстрактних и универзалних знакова. Наука је стварност виђена очима занемарљивог субјекта. Уметност је стварност виђена очима неопходног субјекта, субјекта који се не може занемарити. И та неспособност, неспособност под наводницама, јесте управо њено богатство. То је оно што јој омогућава да пружи тоталитет људског искуства, да покаже узајамно дејство ја и света, што представља човекову потпуну стварност. Са тог становишта је бесмислено оптуживати Борхеса да није репрезентативан. У чему? Он, као нико други, представља стварност света-Борхеса. Та стварност нема разлога да буде стварност која фотографски представља Аргентину. Тај јединствени начин гледања на свет испољава се у језику који је такође јединствен. Језику за који нема друге него да га назовемо идиолекат. То је грозна реч која је можда синоним за стил. Било би добро, услед тога, да у овом тренутку развоја наше књижевности (а пазите добро, не постојимо ми само сто педесет година, нисмо нека „нова“ књижевност, него постојимо хиљаду година, ми смо исто тако потомци Песме о Сиду[1] колико и неки мадридски писац) окончамо са свим тим лажима. И признајмо већ једном истину да међу нама може бити, и то без трунке гриже савести, тако супротних уметника као што су Балзак и Лотреамон.

Устао је, и већ је био кренуо, али беше превише узбуђен. Застао је и рекао:

• Медвеђу услугу чине Марксу ти вашарски епигони када га праве одговорним за сваку глупост која им падне на ум као што је она замисао о непосредном и сразмерном односу између плантажера банана и књижевности самопосматрања. И чињеница да он више воли Балзака је за свако поштовање, али надам се да ми нећете рећи да је он једино биће на свету које може некога више а некога мање волети. Сад још треба да сви ми највише волимо Балзака зато што је он тако рекао. Што значи да би песник као Лотреамон морао бити сумњиво лице зато што у својим кошмарима узмиче пред француском стварношћу свога времена, односно пред оскудицом кромпира. Да буде капитализму продана душа. Не знам где сам прочитао, мора бити код неког од оне епигонске жгадије да је у Француској човек као што је Лотреамон можда и могао тако да ради. Али ако то учинимо ми, овде, онда смо само имитатори европске књижевности. Па сад, ако имамо у виду да таква уметност има много заједничког са сновима, значи, сањати се може само у Француској. Овде не смемо ни да спавамо, а ако спавамо, онда треба да сањамо веће плате и штрајкове металских радника. А нећу ни да помињем шта би било ако бисмо се бавили смрћу. Не знам ко ме је оно критиковао што се бавим свом том европском тематиком. Јасно, ми овде не умиремо. Ми смо бесмртни део фолклора. Смрт је сумњива тема везана за Во Стрит. Погреби су у служби империјализма. Доста за име Божје! Доста више те филозофске демагогије.

Поново је устао.

• Не, молим вас, немојте отићи – замоли Силвија.
• Зашто? Ове расправе немају никаквог смисла.
• Али, молим вас, има бар две-три ствари које смо хтели да вас питамо – била је упорна Силвија.
• Које ствари.

Бруно га замоли да се смири, благо га хватајући под руку.

У реду, али на крају крајева, зашто.

• У питању је – додаде када се смирио – то што тај свет уопште није схватио марксизам. Када би књижевност била непријатељ револуције, или барем некаква солипсистичка онанија, како бисмо објаснили зашто се Маркс дивио Шекспиру. И дворском човеку и монархисти Гетеу. Зацело ће ми ти минимислиоци изаћи са аргументом да сада више нема времена за одлагање, посебно у Трећем свету, да није тренутак за књижевност. Ја бих их приупитао да ли је у време када је Маркс ишао у Лондонску библиотеку, када су у рудницима жестоко искоришћавана деца од седам година, био тренутак за поезију и роман. Јер није само Дикенс писао у то време. Писали су и Тенисон, и Браунинг и Росети. Али у једу индустријске револуције, једне од најсуровијих историјских чињеница које су забележене, било је уметника као што су Шели, Бајрон и Китс. Многе од њих је, такође читао и дивио им се Маркс. Лепу услугу чине свом учитељу када му приписују толике будалаштине! А осим тога, та друга лажна и површна идеја о уметности као одразу стварности, слици класе којој припада. И не само о уметности: и о мисли. Али човече, по таквим мерилима Маркс не би могао бити марксиста, кад је био буржуј. Марксизам је морао да измисли неки рудар из Кардифа. Чини ми се да ни дијалектику нисте разумели. Претпостављам да се прочитали Лењиново Шта да се ради? Па ето, радничка класа не би била кадра да сама од себе дође до социјализма, не би ни из цеховских удружења изашла. Социјализам су стварали грађани као Маркс и Енгелс, аристократе као Сен-Симон и Кропоткин, интелектуалци као Лењин и Троцки.
• Че Гевара.
• А то што сам рекао за мислиоце, још више важи за песнике и писце. Пошто је фикција, као сан, и из сличних разлога уопште узев чин супротстављања стварности, а не пуки пасиван одраз. Тако објашњавамо зашто је често непријатељски расположена према времену. И морам нешто да кажем, овде је пре реч о дијалектици у Кјеркегоровом смислу.
• Како, како? – упита изненађено Араухо.
• Јесте, младићу, Кјеркегоровом. Добро сте чули. Не видим зашто бисте се плашили зашто бисте одмах трчали да се дезинфикујете. Напокон, реакција против ове енетелехије коју је представљао човек за мисао просветитељства није само Марксово дело, него и Фојербахово и Кјеркегорово. Одбрана конкретног човека. Али, као што вам рекох, уметност је обично чин супротстављања. И она се, као сан, често супротставља стварности, чак се агресивно супротставља. Погледајте Сједињене Државе. Врхунац отуђења, а створила је једну од најзнаменитијих књижевности свих времена. Па онда царска Русија. Погледајте како изгледа тајанствени механизам на својим врхунцима: гроф Толстој, аристократа до сржи, који даје једно од најсуморнијих сведочанстава о људском стању. А са друге стране, цариста по имену Достојевски.
• Али пролетерска уметност – поче Араухо.
• Шта је то? Где је? Мислите на оне шарене разгледнице са Стаљином на коњу где води битке у којима никада није био? Тај кич који је онај човек сматрао врхунцем револуционарне естетике, а који је био врхунац најтупавијег буржоаског натурализма? Занимљиво је то, заслужује да се о томе поразмисли. Револуцијама као да је увек милија реакционарна и површна уметност. Чувени ватрогасци из француске револуције. Видите ли куда води фамозна теорија одраза. Није Делакроа уметник револуције, него је то Давид, и други, још гори него тај академик. И док је Стаљин падао у занос пред таквим произведенијима, забрањивао је велику западну уметност.
• Добро, али у јеку револуције – упорно ће Араухо – не може се допустити оно што јој смета или је угрожава. То је рат. Питање живота и смрти. И ако неко дело пружа аргументе непријатељу, или ако само омекшава револуционаре и одвлачи им пажљу, историјско је право да оно буде забрањено.
• Све у свему, контрареволуционарна уметност – упита Сабато.
• Да.

Чак га је и Силвија немо гледала.

Али ни Араухове речи ни девојчино ћутање нису узнемирили Сабата , узнемирио га је поглед Марселовог друга; одједном је примети да га он нетремице гледа. Све време је осећао узнемиреност због тог моћног присуства, моћног напросто због своје чистоте, или због тога што га је подсећало на Карлоса из 1932. Очи су му блистале у тишини на строгом и болно прибраном лицу, као две жеравице на измученој и испошћеној земљи. Покрај њега, Марсело је био као неки доброћудни анђео који бдије над истовремено снажним и незаштићеним бићем у једном апокалиптичном и гњилом свету. Да, сећао се Карлосових мука, мука које ће пре или касније и овога младића стићи, или су га већ стигле. И све речи које су изговарали, све оно врцање филозофских фраза претварало се у разлог за стид пред усамљеничким ћутањем некога ко је искрснуо из ко зна којег бедног места у унутрашњости, некога ко је жртва и сведок бескрајних неправди и понижења. Изненада, тихим гласом, као за себе, обореног погледа, Сабато рече:

• Јесте, децо… Али обазриво са том речју, пазите да је не употребљавате са мржњом, или олако, пошто онда људи као Кафка…

Било му је веома мучно. С једне стране је мислио да би, било шта да каже, могао ранити или разочарати тог младића. Са друге, осећао се дужним да разјасни ствари, да објасни. Дужним да спречи да неко од њих једнога дана учини језиву неправду, макар то била и света неправда.

• Не постоји недоумица око тога да ли је потребна социјална или индивидуална књижевност, децо… Недоумицу представља одлучити се између озбиљног и лакомисленог. Када у Вијетнаму од бачених бомби гину невина деца, када муче најчистија бића у три четвртине света, када глад и очајање владају у највећем делу света, разумем зашто се буните против извесног типа књижености… Али против које књижевности момци… Против које? Мислим да се с пуним правом може одбацити свака лакомислена игра, пуна досетка, забављање речима… Али мора се пазити да се не одбаце велики ствараоци, раздирани мукама који остављају најужасније сведочанство о човеку. Јер и они се боре за достојанство и спас. Да, тачно је, огромна већина пише из неких мање важних разлога. Зато што жели славу или новац, зато што с лакоћом може писати, зато што не може одолети таштини да види свој спис одштампан, зато што им то представља разбибригу или игру. Али остају други, остаје неколицина оних који су важни, оних који се покоравају мрачној судбини да сведоче о својој драми, о својој збуњености пред једним светом пуним тескобе, о својим надама сред ужаса, рата или самоће. То су велики сведоци свога времена, децо. То су бића која не пишу с лакоћом него их писање раздире. Људи који помало сањају заједнички сан, исказујући не само сопствене чежње, него и чежње читавог човечанства… Ти снови могу бити и застрашујући, као Лотреамонови или Садови. Али су свети. И корисни су зато што застрашују.
• Катарза – примети Силвија.

Сабато је погледа и не рече ништа. Изгледао је врло забринуто и незадовољно. Скинуо је наочаре и протрљао чело; владао је тајац. После је рекао нешто што нису баш добро разумели и одишао.

УМРЕТИ ЗА ПРАВЕДНУ СТВАР

Мислио је Бурно, док је гледао како се Марсело удаљава са својим другом Улицом Дефенса. Умрети за Вијетнам. Или можда баш овде. И та жртва била би бескорисна и наивна, пошто би нови поредак најзад узели у своје руке циници и трговци. Сиромах Бил пријавио се као добровољац у РАФ, сад је остао без ногу, са опекотинама, замишљено гледа кроз прозор на улицу Моран; само зато да би на крају немачки индустријалци, многи од њих нацисти, или прикривени нацисти, направили добар посао са енглеским индустријалцима, и све то уз обилне ручкове и љубазне осмехе. Да би на крају уговарали послове? Али није ли у јеку рата ИТТ сарађивао са Хитлером? И није ли му „Џенерал Моторс“ кришом продавао моторе за тенкове?

Јасно, како се не бисмо дивили Гевари. Али и 1917. му је такође нешто потмуло и тужно шаптало да је и руска револуција романтичарска, да су је спевали велики песници. Јер свака је револуција, ма како чиста била – и нарочито ако јесте чиста – предодређена да се претвори у прљаву полицијску бирократију, док најбољи духови скончавају у тамницама или лудницама.

Али чин ступања у РАФ био је потпун, незагађен и вечан: ни један, а ни хиљаду фабриканата конзерви нису Билу могли отети тај дијамант. Шта онда мари у шта ће се једнога дана изродити било која револуција. И више од тога (мислио је зачуђено, сећајући се Карлоса, кога су мучили не због Христа, не због Маркса, него због Кодовиље): није важно чак ни да доктрина буде истинска. Карлосова жртва је апсолут, човеково достојанство је још једном спасено једним јединим чином. Упркос томе што је био занесењак, и управо зато што је то био, Карлос је искупио читаво човечанство од цинизма и компромиса, од нискости, трулежи. Обојица одоше. Поред оног стидљивог аристократе који се одрицао повластица свога сталежа ишао је онај други човек, мршав и смеран. Можда би и умрли за некога ко ће их једног дана издати или изневерити.

Отидоше Улицом Дефенса. Пут какве ужасне али лепе судбине?

Ернесто Сабато „Абадон, анђео уништења“, стр 186-196.БИГЗ 1989.

---

[1] Песма о Сиду – шпански средњевековни еп.