Сабато о одсуству стида и насиљу

Мада ће, можда, ипак млади бити ти који ће да нас спасу. Јер, како ћемо моћи да их одгајамо говорећи им о великим вредностима, о ономе што оправдава људски живот, када својим очима виде како пропадају на хиљаде људи и жена, без лекова и крова који би их заштитио? Или виде како, због поплава које су могле да буду спречене, бивају збрисана са лица земље читава насеља.

Зар мислите да је могуће и даље на телевизији гледати сав ужас који проживљава убоги народ, паралелно са раскошном и корумпираном лакомисленошћу, помешанима као на најгорој бувљој пијаци? И притом одгајити децу која ће израсти у праве правцате људе? Одсуство људских поступака рађа насиље које нећемо моћи да сузбијемо оружјем, једино оздрављење  моћи ће да донесе снажније осећање братства међу нама. На хиљаде људи сатиру се радећи, уколико уопште имају неко запослење, сакупљајући горчину и разочарања, састављајући једва крај с крајем, док готово да нема типа који није, докопавши се власти, заменио у року од само неколико месеци скромни станчић за луксузну вилу са капијом за огромне лимузине. Па како их није стид?

Ако останемо скрштених руку, бићемо саучесници једног система који даје легитимитет тихом умирању. Људима је потребно да се наш глас придружи њиховим захтевима. Презирем резигнираност коју проповедају конформисти јер нису они ти који подносе жртву, нити је то њихова породица. Са ужасом сам помислио шта би било када би се, као оне заразне болести из минулих столећа, некажњавање злодела и корупција одомаћиле у друштву као део једне стварности на коју морамо да се навикнемо. Како је уопште дошло до овакве дегенерације вредности друштвеног живота? Док смо били деца, учили смо се понашању тако што смо посматрали људе који су једноставно испуњавали своју дужност – што је данас израз ван употребе – очекујући да за свој рад добију достојну надокнаду, али који никада не би пристали да их ико поткупи. Били су то људи који су имали част: не би стрпали у џеп оно што им не припада, као што не би прихватили мито ни друге сличне нискости.

Памтим да је мој отац изгубио воденицу у којој се млело брашно због неке позајмице на коју се усмено обавезао. Наравно да је за њега то било веома болно. Али би било недостојно правог човека да је избегао своју одговорност, а тај осећај части уливао му је снагу и живео је у миру са собом. А да не помињемо шта су некада били синдикати! Са смешком се присећам анегдоте о човеку, оном дивном људском створењу, који се онесвестио на улици а који је, пошто су га повратили, на питање људи који су му притекли у помоћ, зашто није себи купио нешто за јело новцем који је имао у џепу, одговорио да је то синдикални новац. Није да у то време није било корупције, али је постојало осећање части коју су људи били кадри да бране својим понашањем. А украсти државне паре, намењене општем добру, било је нешто најгоре. А тако је и данас.

Не можемо да поздравимо оне који присвајају новац намењен платама наставника, који поткрадају касу узајамне помоћи или пак трпају у свој џеп новац од лицитација. Не смемо да потпомажемо корупцију. Не би смело да се догоди да на телевизију доводе типове који су завили у црно своје ближње и да их пред децом третирају као господу. То је једна велика срамота! Како ћемо да васпитавамо потомство када је све побркано и више се не зна да ли се неко прославио својим јунаштвом или се прочуо као криминалац! Неко ће рећи да претерујем, али зар није злочин када се милионима људи који живе у немаштини одузме и оно мало што им припада? Људи знају да их други лажу али то је толико узело маха да се не може спречити. То чини да се човек осећа немоћан и на концу доводи до насиља. Па куда све то води?

Исто тако, не можемо да живимо у заједништву када се све везе заснивају на супарништву. Несумњиво је да такмичење неке људе мотивише на већ прегнућа, у чијој је основи жеља за победом над другима. Али не треба да се заваравамо, јер надметање је рат који се води без оружја и, једнако као и онај оружани, заснива се на индивидуализму који ће нас одвајати од других, од оних против којих се боримо. Кад бисмо имали већи осећај заједништва, другачија би била наша историја, а такође и смисао живота који живимо.

Када критикујем надметање, не чиним то из неког етичког принципа већ и због огромног уживања које се састоји у томе да људи поделе исту судбину, а што ће нас спасти да не постанемо јалови због јурњаве за личним успехом, на шта се своди човеков живот.

Ернесто Сабато „Отпор“, стр. 82-85. Плато издаваштво 2020. Тираж 1.000 примерака