Sabato o medijima

Naslađivao sam se čitajući dve stvari koje su me očaravale: male oglase i policijsku hroniku. To su bile jedine stvari koje sam čitao od svoje dvadesete godine, jer jedino one osvetljavaju ljudsku prirodu i velike metafizičke probleme. U šestom izdanju piše: U NASTUPU LUDILA, SEKIROM UBIO ŽENU I ČETVORO DEČICE.  Ništa ne znamo o tom čoveku, osim da se zove Domingo Salerno, da je bio marljiv i pošten, da je držao nekakvu radnjicu u Vilja Luganu i da je obožavao ženu i decu. I, eto, odjednom ih iskasapljuje. Duboka zagonetka! Osim toga čitanje kriminalne rubrike ostavlja na čitaoca snažan utisak istinitosti, za razliku od izjava političara koje se mogu pročitati u istim novinama!

 

Svi ti političarčići izgledaju kao međunarodne varalice, probisveti i prevaranti, prodavci vodica za kosu i vašarski zabavljači! Kako čovek može da poredi jednog od tih obmanjivača sa neiskvarenim stvorenjem poput Salerna?

 

Uzbuđuju me i oglasi: POBEDNICI SUTRAŠNJICE ŠKOLUJU SE NA AKADEMIJAMA „PITMAN“. Dvoje mladih, mladić i devojka, ozarenih lica drže se za ruke i, nasmejani i blistavi, koračaju ka Sutrašnjici. U drugom oglasu vidi se pisaći sto a na njemu dva telefona i jedan interfon; fotelja je prazna i spremna da vas primi, a iz telefona izlaze svetleće strelice. Ispod piše: OVO MESTO VAS OČEKUJE. Svojom demagogijom privlači me oglas Optike Podesta: VAŠE OČI ZASLUŽUJU ONO ŠTO JE NAJBOLJE. Reklame za kreme za brijanje sročene su u obliku pričica s naravoučenijem. Na prvoj slici Pedro, vidno obrastao u bradu, poziva Mariju Kristinu da zapleše s njim; na drugoj slici, u krupnom planu, vidi se zbunjeno Pedrovo lice, a na licu Marije Kristine zapaža se izraz duboke neprijatnosti. Ona pleše, ali se trudi da svoje lice odmakne što dalje od Pedrovog; na trećoj slici, ona saopštava svojoj prijateljici: „Bože, kako je Pedro odbojan s tom bradom!“, a ova joj uzvraća:“Zašto mu to jednom već ne kažeš?“; na sledećoj slici Marija Kristina joj odgovara da se ne usuđuje, ali da bi možda ona, njena prijateljica, mogla da to poveri svom momku, a da ovaj opet to prenese Pedru; na pretposlednjoj slici, doista, vidi se kako prijateljičin momak nešto došaptava Pedru; a na poslednjoj slici vide se u prvom planu Pedro i Marija Kristina kako plešu srećni i nasmejani: sada je on savršeno obrijan kremom PALMOLIVE. A ispod piše: ZBOG ZLOSREĆNOG NEMARA MOGLI STE DA IZGUBITE SVOJU DEVOJKU.

 

 

 

Jer, postoji li ljudsko biće čija životna priča nije, na kraju krajeva, tužna i zagonetna?

 

Ali ti ljudi što sede zamišljeni na klupama nisu uvek starci ili penzioneri.

 

Katkad su to relativno mladi ljudi, osobe od trideset i četrdeset godina. A što je još čudnije i nad čime se valja zamisliti (mislio je Bruno), ti ljudi nam izgledaju patetičniji i bespomoćniji ukoliko su mlađi. Jer, šta je užasnije od slike mladića koji zamišljen sedi na klupi nekog trga, obrvan mislima, ćutljiv i udaljen od okolnog sveta? Taj čovek ili mladić ponekad je mornar; ponekad je možda emigrant koji bi želeo da se vrati u domovinu, ali ne može; često su to ljudi koje je napustila voljena osoba, a pokadšto stvorenja nesposobna za život; nekada oni koji su zanavek napustili svoj dom, a ponekad opet oni koji razmišljaju o svojoj samoću u sutrašnjici. Konačno, može to da bude i neki momčić, kao Martin, koji sa užasom počinje da shvata da ono apsolutno ne postoji.

 

Isto tako, može to da bude i čovek koji je izgubio sina i koji u osami, na povratku s groblja, uviđa da mu je život sada izgubio smisao i razmišlja kako ipak ima ljudi koji se smeju i koji su srećni (makar samo trenutno srećni), dece koja se igraju u parku, eto tu (vidi ih), dok je njegov sin već pod zemljom, u malom kovčegu po meri njegovog malog tela koje je možda napokon preostalo da odoleva i nesrazmerno jačem neprijatelju. Eto taj čovek, što zamišljeno sedi, pita se ponovo, ili prvi put, o opštem smislu sveta, jer ne uspeva da shvati zašto je njegov dečak morao tako da umre, zašto je on morao da plati nečiju davnu krivicu, a njegovo maleno srce da se muči usled gušenja ili paralize, boreći se očajnički, ne znajući zašto, protiv tamnih senki koje počivaju da se nadvijaju nad njim.

 

Taj čovek je u pravom smislu bespomoćan. A što je najčudnije, to bi mogao da bude glavom onaj Veliki Bankar što je isplanirao fantastičnu operaciju sa čvrstim valutama, a koju je ranije sam pomenuo s prezirom i ironijom. S prezirom i ironijom (sada mu je bilo lako da shvati), koji obično ispadaju preterani i, konačno, nepravedni. Jer ne postoji čovek koji bi u krajnjoj liniji zasluživao prezir i ironiju: pre ili kasnije, s čvrstim valutama ili bez njih, snaći će ga nesreće, smrt dece, braće, sopstvena smrt i sopstvena usamljenost pred smrću. Naposletku ispada da je on bespomoćniji od ikoga; kao što je ratnik zatečen bez pancira bespomoćniji od onog beznačajnog mirnog čoveka koji nikada pancir nije imao niti oseća da mu nedostaje.