Сабато о цивилизацији, уметности и миту

Глас му беше пун горчине.

• Али технолошко отуђење дугујемо погрешној употреби машина – надовеза Силвија. – Машина је изванморална, она је с ону страну етичких вредности. Она је као пушка: може да се користи у овом или оном правцу. У друштву које за циљ има човека, то технолошко отуђење никада се неће појавити.
• До сада не постоји ни једно друштво које би доказало то што тврдиш. У великим колективистичким земљама има исте онакве роботизације као и у Сједињеним Државама.
• То може бити пролазно. Са друге стране, како да се реши проблем човека и броја становништва које расте геометријском прогресијом, а да се не омасови производња хране и предмета? Масовна производња подразумева науку и технологију. Може ли се одбацити техника када три четвртине света умире од глади?
• Сиромаштво, друштвене неправде, морају бити уништени. Говорим ти да не би требало прећи из беде неразвијености у беду хиперразвијености. Из немаштине у потрошачко друштво. Погледај младе Американце. Нисам убеђен да глад није боља од дроге.
• Али шта онда предлажете?
• Не знам. Знам само то да морамо постати свесни тог ужасног проблема. Кад смо већ упола развијени, немојмо бити тако глупи да понављамо пропаст хиперразвијености.
• Ако се сиромашне земље не буду развијале, помагале би да се одржи њихов ропски положај. Говорити у боливијским рудницима против материјалних добара не би ли то било лакоумно цепидлачење?
• Никада нисам одобравао искоришћавање, добро знаш. Рекао сам и говорићу и даље, премда то сада није ни лако ни допадљиво, да не вреди дизати крваве револуције да би се куће једнога дана напуниле бескорисним дрангулијама и децом затупелом од телевизије. Ако ћемо да судимо према исходу ствари, има веома сиромашних земаља које су боље од Сједињених Држава. Вијетнам. Чиме је однео победу над најтехнологизованијим народом на свету? Вером, пожртвованим духом, љубављу према својој земљи. Духовним вредностима.
• Да. Али не кажете ми како бисте давали храну (не говорим о бескорисним дрангулијама) становништву које расте геометријском прогресијом.
• Не знам. Можда би требало уравнотежити светско становништво. Али у сваком случају знам шта нећу. Ни суперкапитализам, ни суперсоцијализам. Нећу супердржаве са роботима. У Израелу су ми причали са презиром о једном кубуцу: праве ципеле, чини ми се, три или четири пута скупље него у некој фабрици у Тел Авиву. Ако ко је рекао да је задатак кибуца да прави јефтине ципеле? Његов је задатак да прави људе. Имаш ли сат?

Силвија је скоро гурнула нос у часовник. Било је седам и десет. Налазили су се на тераси старог летњиковца. Ослоњен на ограду, С. јој објасни како је река била све до доле, где сада јуре помахнитали аутомобили. Стари сетни парк, издекламова С. као за себе.

Шта?

Ништа, замислио се.

• Велики мит о Напретку – рече напокон. – Индустријска револуција. Са Библијом у руци (увек је добро правити свињарије под часним изговором), уништили су читаве културе, огњем и мачем су пробили пут у старе афричке или полинезијске комуне, камен на камену није остао. Ради чега? Да би их напунили простишем направљеним у Манчестеру, да би их немилосрдно искоришћавали: у белгијском Конгу секли су им руке ако би украли неку стварчицу; они који су крали читаву земљу. Али не само да су их поробили, одузели су им и старе митове, склад са васељеном, безазлену срећу. Технолатријско варварство, европска надменост. Сада плаћамо тај велики грех. Плаћају за њега дрогирана, изгубљена деца у Лондону и Њујорку.
• Није ли вас ухватила романтичарска носталгија за лепром или неухрањеношћу, или дизентеријом?

С. је погледа са нежном иронијом.

– Оставимо то по страни, Силвија. Више волим да разговарамо о нечем другом што је на састанку остало недоречено. Разуме се да је марксизам у праву када су у питању извесне социјалне и политичке чињенице у овом друштву. Али има и других чињеница које му се опиру.

Опиру? Силвија истури своју сараценску главу.

• Наравно: уметност, снови, мир, религиозни дух.

Стидљиво (страшно је чудна била супротност између Силвије са састанка, смеле. Подсмешљиве, блиставе, и ове Силвије у парку), она је устврдила како је марксистички атеизам више политички, а не теолошки. Није имао за предмет смрт Бога него уништење капитализма. Критиковао је религију у оној мери у којој је она препрека за револуцију.

С. ју је гледао мирно, али са неверицом.

Шта, не слаже се?

• Знамо да је Црква подржавала експлоатацију. Поменуо сам већ Библију и Африку. Али ја говорим о нечем другом, не говорим о политичком ставу цркве, него о религиозном духу. Маркс је био истински атеиста, збиља је веровао да је религија обична превара. Ни мање ни више него сцијентифисти.

После се насмеја.

• Телевизија је опијум за народ. То је истинит афоризам. Али, немој се љутити. Дивим се Марксу; зачео је, заједно са Кјеркегором, процес оправдавања конкретног човека. Али сада говорим о његовој вери у науку, која нас је, видиш, довела до друге врсте отуђења.
• Ту се више не слажем са твојом теоријом. Исто је тако и са великим неомарксистима као што је Косик. Они су у суштини рационалисти.
• Али дијалектички ум није онај исти обични ум од пре.
• Дијалектички или не, и даље је апстрактан. Све они хоће да разоткрију, све да објасне. Наравно, не мислим на оне који „објашњавају“ Шекспира првобитном акумулацијом капитала. То је обична играрија.

Сео је и на тренутак се замислио. Затим је додао:

• Гледај шта се догодило са митом. Енциклопедисти су се смејали: чиста мистификација. И, узгред, то је корен ове садашње збрке: да је мистификација исто што и де-мистификација. Људи од науке су умирали од смеха. Ти ниси упознала тај свет као ја, који сам радио поред нобеловаца, у великим истраживачким центрима. Али постоји један случај који ми изгледа патетичан. То је случај Леви-Брила[1]. Знаш ли за то?
• Не. Ја сам се ограничила на Леви-Штроса. Јесу ли рођаци?
• Нису. Овај о коме ти говорим пише се са ипсилон. Пожелео је да напише књигу како би показао успон од примитивног менталитета до научне свести. Знаш ли шта му се, јаднику, догодило? Остарио је покушавајући то да докаже. Али био је частан и на крају је признао пораз, признајући да фамозни „примитивни“ менталитет није нижи ступањ човека. И да у данашњем човеку опстају оба менталитета. Какав ужас, зар не? Обрати пажњу, тај „позитивни“ менталитет (овај придев ме много забавља, не могу да га заобиђем) убризгао је Западу мисао да је сцијентистичка култура надмоћна над, рецимо, полинезијском. Шта мислиш о томе? А наука је надмоћна над уметношћу, разуме се. Кад сам напустио физику, професор Усај[2] је престао да ме поздравља. Јеси ли то знала?
• Не.
• За просветитељску мисао човек напредује у мери у којој се удаљава од митропоетског ступња. Године 1820. то је сјајно изрекао један кретен – Томас Лав Пикок. Песник нашег времена је варварин у цивилизованом друштву. Како ти се чини?

Силвија је била утонула у мисли.

• Истраживање сиротог Леви-Брила открило је до које мере је такво схватање погрешно, поред тога што је настрано и надмено. Догодило се оно што се морало догодити: када га је мисао прогнала, мит је нашао уточиште у уметности, која је тако постала профанација мита, али у исто време и његово оправдање. А то доказује две ствари: прво, да је мит непобитан, да је то човекова дубока потреба. Друго, да ће нас уметност спасти од потпуног отуђења, од оног жестоког подвајања магијске од логичке мисли. Човек је све то заједно. Зато роман, који се једном ногом ослања на сваку страну, јесте делатност која, можда, најбоље може изразити биће у целини.

Сагао се и наређао каменчиће у облику слова Р.

• Пре неког времена, један немачки критичар ме је питао зашто ми Латиноамериканци имамо велике романсијере, али не и велике филозофе. Зато што смо варвари, одговорио сам му, зато што смо се срећом спасли велике рационалистичке шизме. Као што су се спасили Руси, Скандинавци, Шпанци, речју сви који су на ободу, на периферији. Ако хоћете наш Weltanschauung[3], рекао сам му, тражите га у нашим романима, а не у чистој мисли.

Пресложио је шљунак у облику квадрата.

• Говорим, наравно, о тоталном роману, а не о обичним приповестима. Из Европе нам, наравно, долазе са причом да у романима не треба да има идеја. Објективисти. Боже мој! Пошто је човек средиште сваке књижевности (нема романа о столовима или о главоношцима) та је наредба блесава. Езра Паунд је рекао да себи не бисмо смели дозволити раскош да не познајемо филозофске и теолошке идеје Дантеа, нити да занемаримо делове његовог романа, односно метафизичке поеме које их најјасније исказују. И не само да су отеловљене идеје дозвољене, дозвољене су и најчистије платонске идеје. Нису ли људи ти који су дотле стигли? Тако би се онда роман чији би један од ликова био Платон могао написати само ако би се уклонио добар део његовог духа. Данашњи роман, барем у свом најамбициознијем виду, мора настојати да даде потпун опис човека, почев од његових бунила, па до његове логике. Какав мојсијевски закон му то забрањује? Ко поседује свеобухватан Правилник о томе шта роман мора бити? Tous les ecarts lui appartiennent[4], рекао је Валери са гадљивим неодобравањем. Веровао је да га уништава, а једино што је учинио било је да га је похвалио. А кажем роман зато што нема ничега хибриднијег. У ствари би се морала измислити уметност која би мешала чисте идеје са игром, урлике са геометријом. Нешто што би се остваривало у једном херметичном и светом простору, обред у коме би покрети били уједињени са најчистијом мишљу, а филозофски говор са ратничким играма Зулуа. Мешавина Канта и Хијеронимуса Боша, Пикаса и Ајнштајна, Рилкеа и Џингис Кана. Док не будемо кадри да остваримо тако свеобухватан израз, бранимо барем право да правимо чудовишне романе.

Поново је ређао каменчиће у облику слова Р.

• Само у уметности се открива стварност, хоћу да кажем читава стварност. А после дођу па нам причају како је та мистификација уметности назадна, застарела, како припада XVIII веку, романтичарима. Наравно, Проторомантичарски геније Викоов већ је јасно видео оно што још много времена касније други мислиоци нису успели да схвате. Он започиње оно што ће потом наставити Јунг и, парадоксално, зато што су дошли из сцијентизма, Леви Брил и Фројд. Идеје немачког романтизма биле су заборављене или презрене у тој надменој култури. Шопенхауер је рекао да има тренутака када је реакција напредак, као и оних када је напредак реакција. Данас се напредак састоји у томе да се оправдава та стара мисао. Филозофи немачког романтизма били су, после Вика, први који су јасно видели ствари. Као што су наслутили и идеју структуре. Исправна мисао коју су, међутим, људи од науке бацили у кош. Погледај.

Показа јој један од каменчића.

• Научни менталитет ради овако: овај је камен фелдеспат, тај се фелдеспат разлаже на молекуле, молекули на ове и оне атоме.

Анализа, разлагање. Тако нам је све ишло.

Силвија га погледа.

• Не говорим о техничком напретку. Разуме се, кад је реч о камењу, или атомима, то је у реду. Говорим ти о невољи коју је представљала претпоставка да тај исти метод може послужити и за човека. Човек није камен, не може се разложити на јетру, гуштерачу, зглобове. Он је целина у којој ниједан део нема смисла сам за себе, где сваки орган утиче на друге, и други на њега. Разболи се јетра и очи ти пожуте. Како може постојати стручњак за очи? Наука је све расцепкала. А најозбиљније је раздвојила тело и душу. Раније, ако ниси имао оток или ниси поломио ногу, ниси био болестан, био си malade imaginaire[i].

Поново је спустио каменчић на своје место.

Застао је и ослонио се на ограду.

• Ево, овде доле је свет који смо постигли, производ науке. Убрзо ћемо морати да живимо у стакленим кавезима. Боже мој, како је могуће да то буде ичији идеал.

Силвија се замислила. Онда је поново сео.

• Мит, као и уметност, јесте језик Изражава одређену врсту стварности на једини начин на који се стварност може исказати, и несводив је на други језик. Ево ти једноставног примера: управо су чула неки квартет Беле Бартока, излазиш, и неко те замоли да му га „објасниш“. Разуме се, нико не прави такве глупости. А ипак то чинимо са митом. Или са књижевним делом. Сваки час ме неко моли да му објасним „Извештај о Слепима“. Исто је и са сновима. Свет хоће да му се објасни кошмар. Али сан изражава неку стварност на једини начин на који се та стварност може изрећи.

Замислио се.

• Чудно је то – рече потом – што један човек као што је Косик пристаје на то да уметност игра улогу откривења, али када је у питању мит, онда на то не пристаје. Ту се код њега помаља остатак просветитељске мисли. Али када говори о миту, каже, мање-више, да захваљујући дијалектичком уму можемо прећи са обичног уверења на науку, из мита у истину. Видиш? Мит је нека врста лажи, мистификације. „Напредује се“ када се пређе са магијске на рационалну мисао. Исто се догодило и са Фројдом, уза сву његову генијалност. Узгред, увек ми је привлачила пажњу извесна двојност код Фројда. Дволични геније: с једне стране наслућује несвесно, наслућује тмину, и то га приближава романтичарима; са друге, његово позитивистичко образовање га чини неком врстом др Арамбидеа.
• Арамбидеа?
• Ма, не, мислио сам нешто за себе.

Поново је потонуо у мисли, па јој се опет обрати:

• Светлост против таме. Нема вајде, сувише су га заокупили. Увек су били уверени да митолошка дела морају имати неки схватљив смисао. А да, ако га покривају фантастичним сликама или симболима, онда треба „раскринкати“. Чудно је то што се дешава са Косиком… Кад прочиташ његову књигу, видећеш како је то изузетан тип. А ипак… С једне стране каже како је уметност демистификаторска и револуционарна, пошто води од лажних идеја у саму стварност. Али мит не разуме. Сан, на пример, јесте увек сушта истина. Како може лагати? Исто је и са уметношћу, када је дубока. Неко правно учење може бити мистификација, може бити оруђе које повлашћена класа користи да се законито овековечи. Али како Дон Кихот може да буде мистификација?

Први пут после много времена, када као да је била окренута ка унутра, размишљајући, Силвија примети:

• У реду. Али мислим да има нешто истине у марксизму, када сматра да уметност не настаје ни из чега него из неког типа друштва. Како било да било, постоји извесна веза између уметности и друштва. Нека хомологија.
• Наравно. Постоји извесна веза између уметности и друштва, као што постоји извесна веза између ноћне море и дневног живота. Али реч извесна треба испитати уз увеличавајуће стакло јер отуда грешке. Зато што је Пруст био господичић, његова је књижевност гњили израз неправедног друштва, тврде. Разумеш? Постоји нека веза, али нема разлога да буде непосредна. Може бити обрнута, антагоничка, може бити побуна. А не одраз, тај фамозни одраз. То је стваралачки чин којим човек обогаћује стварност. Сам Маркс је тврдио да човек ствара човека. А то је тако супротно чувеном одразу као што је шамар супротан огледалу. И у томе, као и у многим другим испољавањима марксизма треба скинути капу пред Хегелом, и његовом идејом о самостварању човека. То биће које само себе ствара чини то путем онога што је субјективан дух кадар да створи: од локомотиве до песме. Хајдемо на кафу.

Кренули су према углу улица Бразил и Дефенса.

• На том бесмисленом састанку нисам био ни довољно стрпљив ни расположен да све ово објашњавам. Осим тога, немам разлога да полажем испит пред ситничарима какав је Араухо, који је марксизам открио пре двадесет седам минута у неком приручнику. Ти револуционари не виде ништа осим класних интереса замаскираних у било ком уметничком делу које долази из повлашћене класе. Чине много штете, пошто после буде људи који сматрају да побијају Маркса побијајући те карикатуре. Маркс се дивио монархисти Балзаку, а смејао се, напротив, комунисти коли се звао Валес и који је написао књигу по имену, чини ми се, L Insurge[5]. А презрео би и ову пролетерску књижевност коју у Русији утувљују људима у главе огњем и мачем. Извеђу тих произведенија и дела оног сноба из Шестог арондисмана који је умирао за војвоткињама нема двоумљења: опстаће овај господичић.

Поново су прошли поред лавова.

• Уметничко дело извире из читавог људског бића. Чујеш ли? Из читавог: не само из свесног дела бића, из идеја које могу бити погрешне, које то најчешће јесу (чак се и Аристотел жестоко варао) него из области које се не могу мењати услед економских односа. Едипа има и дана као и у Софоклово време. Едипи немају никакве везе са економским односима у Грчкој. Питања живота и смрти, коначности, тескобе, наде. Границе људске природе, које постоје откако је човек човек. Зато нас грчки трагичари и даље узбуђују иако друштвене структуре у којима су настала њихова дела више не постоје.

Када дођоше до кафане и С. виде да је већ осам сати, рече јој како мора да иде. Једнога дана ће поново разговарати.

Када?

Није знао.

Али може ли да му пише?

Да.

Одговориће јој?

Хоће.

Ернесто Сабато „Абадон, анђео уништења“ стр. 206-215. БИГЗ, 1989.

---

[1] Лисјен Леви-Брил – француски филозоф (1857-1939).

[2] Бернардо Усај – аргентински лекар и биолог, (1887-1971).

[3] Поглед на све (нем.).

[4] Њему припадају сва застрањења (франц.).

[5] Устаник (франц.).

---

[i] Уображени болесник (франц.).