Сабато: Маскулинизација и криза

У Људима и зупчаницима покушао сам да покажем како се савремена цивилизација развијала, јер су је подстицале две динамичке силе – разум и новац. Зато што су динамичке и зато што су усмерене на освајање спољашњег света, то су две манифестације мушкости.

Основа феудалног света била је земља; зато га морамо сматрати за женско друштво; оно је статично, конзервативно и просторно. Напротив, основа модерне цивилизације јесте град; друштво које из тога проистиче јесте динамичко, либерално и временско. У том новом поретку преовлађује време над простором, јер градом владају новац и разум, покретачке силе par excellence…

Својство новога друштва јесте количина… Средњевековни свет је био квалитативан: време се није мерило, живело се у односу на вечност, а време је било оно природно време чобана, буђења и одмора, глади и јела, љубави и раста деце; било је то време конкретно и витално, домаће, женско… Ни простор се није мерио, и мере ликова на слици нису одговарале нити одстојању нити перспективи, него хијерархији.

Када наступи модерни менталитет све се квантификује: појављују се механички часовници и време се претвара у неки апстрактан и објективан, мушки ентитет; појављује се и математички простор, објективни простор онакав какав јесте, мушки, не онакав каквим га ситни домаћи реализам жене замишља на основу субјективности и мита, него простор без граница за велику пустоловину морем и копном, простор картографа и морекловаца. Часовници, мапе, геоматрија, балистика, сразмере и перспектива у уметности, вредносни папири: све то уобличава рођење једног мушког света, света моћи и апстракције.

Новац и разум пружили су световну моћ мушкарцу, не упркос апстракцији, него захваљујући њој. Идеја да је власт везана за физичку снагу женско је веровање, или барем веровање људи чија имагинација није мушка. За њих, тољага је делотворнија од алгоритма, златна полуга је вреднија од обвезнице. Тешко да би жена прихватила стварање банке и њених апстрактних инструмената; не би она тек тако пристала да остави златну полугу у замену за неки писани документ, за обичан папир. Такве лудости својствене су мушкарцима. Истина, царство мушкараца се много пута увећало од тренутка у којем је почео да замењује тољаге за алгоритме и златне полуге за вредносне папире.

Не треба да нас изненађује што је капитализам везан за апстракцију, јер он не настаје из радиности, него из трговине; не ствара га занатлија, који има своје навике, реалистичан и статичан, и, коначно, припада женском менталитету, него трговац, пустолов, маштовит и динамичан. Радиност ствара конкретне ствари, док се трговина ограничава на размену. А размена у зачетку садржи апстракцију, јер је она нека врста метафоричке вежбе која тежи поистовећивању различитих ентитета одузимајући им њихова конкретна својства. Човек који мења овцу за џак брашна обавља једну апстрактну радњу; није важно што су физичке потребе које га наводе на ту размену конкретне – глад, жеђ, потреба да се продужи врста; одлучујуће је то што је та размена могућа захваљујући чину апстракције, некој врсти математичког једначења између овце и џака брашна, у које се та два предмета мењају, не упркос разликама, него управо због њих.

Размена увек са собом носи поистовећивање, а због тога и апстракцију. Можда је лакоћа с којом се јеврејски народ креће по свету апстракција – има више математичара него сликара – настала услед насилне и непрестане сеобе, услед нужне склоности ка граду и трговини.

Новцем и разумом западни човек је освојио читав свет, што је типично мушки подухват, и тако је настало савремено друштво, на чијем је лицу капитализам, а на чијем наличју влада позитивна наука и математика. Обоје су мушки производи, обоје раздвојени – и то трагично раздвојени – од конкретне стварности људског бића. Тако смо дошли до стравичне дихотомије савременог човека, до апсолутне дехуманизације, јер док се с једне стране уздигао универзум математичких симбола, са друге, и то под влашћу тих симбола, човек од крви и меса се полако претворио у човека-ствар, све до понизне немоћи Кафкиног јунака.

Не треба да нас чуди, дакле, што је криза нашег времена истовремено и криза пола и његових институција. Жена, подређена током векова, понижена и скрајнута, увређена, хтела је да се побуни кроз феминистичке покрете, не примећујући да на тај начин чини још један уступак, кобан и парадоксалан, овој мужјачкој цивилизацији. Јер, шта је друго феминизам него маскулинизам?

Маскулинизација жене унела је поремећај у еротски живот, и тај поремећај се испољава у колективној неурози и кризи брака. Огромна већина градских бракова су несрећни.

Између средњовековног брака, у којем је жена била слушкиња мушкарцу, али у ствари центар света, и савременог брака у којем је она, под привидом ослобођења, истински претворена у роба мушког стања, постепено се забијао моћан клин, онако како се развијала цивилизација разума и новца. И брак пуца. Време је да се упитамо шта ће га заменити или какве материјалне и духовне промене треба да доживи будуће друштво.

Модерна цивилизација је жени дала својства мушкарца, фалсификујући, са тешким психичким последицама, суштину њеног бића, ону биолошку суштину коју ниједно друштво нити култура не може некажњено да мења. Ако радикална криза нашег времена треба да буде превазиђена, треба се вратити женственој жени, али то подразумева, опет, да човек мора да направи синтезу антитеза које је изазвао. Морали бисмо се вратити конкретном не потцењујући апстракцију, требало би да усагласимо логику и живот, објекат и субјекат, суштину и егзистенцију. Другим речима: требало би створити друштво које поштује јединство мушкарац-жена, уместо да га цепа у корист платонског човека.

Ернесто Сабато „Појединац и Универзум“, Стр. 61-63. Алеф, Градац 2005.