Сабато: Људи и зупчаници

Мартин Бубер каже како се проблем човека увек изнова поставља кад год изгледа да је раскинут првобитни пакт између света и људског бића, у времена у којима се људско биће некако нађе у свету попут каквог усамљеног и беспомоћног странца. То су времена у којима се избрисала једна слика Универзума, и са њоме нестало и оно осећање сигурности која постоји пред нечим познатим: човек осећа да је незаштићен, лишен дома. Тада се изнова пита о себи самоме.

Такво је наше време. Свет шкрипи и прети да ће се срушити, овај свет који, да иронија буде већа, јесте производ наше воље, нашег прометејског покушаја доминације. То је потпуни слом. Два светска рата, тоталитарне диктатуре и концентрациони логори напокон су нам отворили очи, како би нам у свој сировости показали какво смо чудовиште родили и поносно одгајали.

Дошао је тренутак да се каже збогом XИX веку, том чудесном XИX веку, са Стивенсоном и парном машином, струјом, продорном капиталистичком економијом, космичким оптимизмом. Тај век код којег је требало да буду отклоњене све бољке човечанства уз помоћ Науке и Напретка Идеја, век у којем су деци давана имена као Светлост и Слобода, у којем су осниване општинске библиотеке називане Мишићи и мозак

Не смејем се нечему тако дубоко везаном за моје детињство и младост – пре се осмехујем са оном ироничном нежношћу са којом гледамо старе фотографије наших дедова и бака. Још се сећам дана свога детињства у једном селу у пампи, са социјалистима са лепршавим краватама и великим црним шеширима. И оних библиотека у којима су се гомилале књиге са белим корицама и портретом писца у овалном оквиру. Рекли, Спенсер, Зола и Дарвин, јер је чак и теорија еволуције изгледала субверзивно и некаква чудна веза спајала је причу о рибама и делфинима са Победом Нових Идеала. Није остала ни Оствалдова Енергетика, та библија термодинамике где је Бог био замењен једним лаичким, али исто тако загонетним ентитетом званим Енергија, који је као и његов претходник, све објашњавао и све могао.

Ауто је имао и предност што је био у вези са Локомотивом. Двадесети век је чекао у заседи као што ноћни нападач чека неки пар помало снобовских љубавника. Чекао је са својим механизованим кланицама, масовним убиствима Јевреја, сломом парламентарног система, крајем економског либерализма, очајањем и страхом.

Што се тиче Науке, која је требало да реши све проблеме неба и земље, она је послужила да се држава лакше централизује, и док је са једне стране епистемолошка криза ублажавала његову ароганцију, са друге се показало да је она у служби разарања и смрти. И тако смо брутално научили једну истину коју смо морали предвидети, имајући у виду аморалну суштину научног сазнања – да наука сама по себи није гаранција ни за шта, јер су њеним реализацијама туђа етичка занимања.

Насупрот капиталистичком хаосу, настао је социјалистички покрет, али убрзо је добио својства века против којег је желео да се бори: Наука и Машина претворили су се у њихове богове-заштитнике, а утопијски социјализам Овена, Фуријеа и Сен-Симона сменио је Марксов научни социјализам. И на тај начин, концентрација државне моћи преко науке и економије довела је до супердржава заснованих на машини и на тотализацији.

Ова криза није само криза капиталистичког система – то је крај читаве концепције живота и човека која је настала на Западу са ренесансом. Зато је немогуће схватити тај распад ако се не испита суштина ренесансне цивилизације.

Као што је упозорио Берђајев, ренесанса је настала кроз три парадокса:

1. То је био индивидуалистички покрет који се завршио мисфикацијом.

2. То је био натуралистички покрет који се завршио машином.

3. То је био хуманистички покрет који се завршио дехуманизацијом.

А то су само различити видови једног јединог џиновског парадокса – дехуманизације човечанства.

Тај парадокс, чије крајње и најтрагичније последице испаштамо данас, био је резултат две динамичке и аморалне силе – новца и разума. Уз њих, човек осваја световну моћ. Међутим и ту се налази корен парадокса то освајање обавља се путем апстракције: од златне полуге до клиринга, од полуге до логаритма, историја растуће владавине човека над универзумом била је такође и историја узастопних апстракција. Модерни капитализам и позитивна наука јесу два лица једне исте стварности лишене конкретних својстава, једне апстрактне фантазмагорије којој припада и човек, али не више конкретан, индивидуалан човек, него човек-маса,

То чудно биће које још увек има људски изглед, има очи и плаче, има глас и осећања, али је то у ствари зупчаник једне дивовске безимене машинерије. То је противречна судбина онога ренесансног полубога који је одбранио своју индивидуалност проглашавајући своју вољу за влашћу и преображавањем ствари. Није знао да ће се и он претворити у ствар.

Људи као Паскал, Виљем Блејк, Достојевски, Бодлер, Лотреамон, Кјеркегор и Ниче наслутили су да се нешто трагично спрема сред тог оптимизма. Али Велика Машинерија је ишла даље. Очајан, човек је на крају осетио да се налази у једном неразумљивом универзуму чије циљеве није познавао, а чији су га Господари, невидљиви и сурови, испуњавали ужасом. Боље него ико, Франц Кафка је исказао осећај беспомоћности човека нашег времена. И премда је човекова самоћа вечна, не она социолошка него метафизичка, једино неко друштво као што је ово могло је да је разоткрије у свој њеној величини. Као што извесна чудовишта могу да се назру само у ноћној тмини, самоћа људског створа морала је открити сав свој застрашујући лик у сумраку машинске цивилизације.

Ернесто Сабато, Појединац и универзум, стр. 37-39.

Алеф, Градац, 2005, друго допуњено издање