Сабато о сврси основног и средњег образовања

Пре овог цитата Сабато се присећа колико је бесмислених појмова из историје и географије учио кроз основно и средње образовање и колико је превише непотребних књига које се намећу деци уместо да читају прво своје савременике. (МЗ)

И не треба имати намеру да се све испредаје, треба пре давати само неке епизоде и проблеме, оне који су покренули нешто важно или чине основну структуру. И мало књига, али прочитаних са страшћу, једини је начин да се проживи нешто, а у противном ће то бити само гробље речи. Јер псеудоенциклопедизам увек је везан за књишко образование што је један од облика смрти. Зар културе није било и пре Гутенберговог изума? Култура се не преноси само путем књига: преноси се путем свих људских активности, од разговора до путовања, кроз слушање музике, па чак и кроз јело. У Лонгфелоуовом Хипериону читамо како је обичан разговор за јелом са неким учењаком боље од десет година пуког књишког учења“. А каже „wise“, односно мудрац у смислу у којем је то понекад и неписмени сељак, у значењу у којем Французи употребљавају реч „sage“ да је не би помешали са речју „savant“ која нам може говорити само о силикатима и отпору материјала. Мудрост је нешто друго, служи да се боље саживимо са људима који нас окружују, да саслушамо њихова размишљања, да се одупремо у невољи и да будемо умерени у победи, да знамо шта нам је чинити са светом када га освоје „savants“ и, напокон, да умемо да остаримо и да прихватимо смрт са достојанством. Ничему од тога не служе изотерми и логаритми, чија вредност у овладавању природом је несумњива и неопходна: истинско образовање мораће да се постиже не само да би се стекла техничка делотворност, него да би се формирали потпуни људи. Говорим о основном и средњем образовању, не о специјализованом, које неизбежно морају давати факултети. Говорим о оном образовању које би морало да добије људско биће у почетним етапама, када је његов дух крхкији, у оном тренутку који је заувек пресудан за оно што ће он бити: да ли циција или дарежљив, да ли кукавица или храбар, да ли неодговоран или одговоран, да ли вук људима или особа кадра за заједничке подухвате. Морални проблеми, или барем у најмању руку духовни; али такође и коначно практични, јер развој једне нације најпре има потребу за тим вредностима, јер бисмо без њих имали оно што овде показујемо последњих година: мржњу и деструктивност, садизам и кукавичлук, презриви догматизам и окрутност… И, у крајњој линији, неспособност да се створи велика нација, која се не може изградити без ових духовних особина.

Е. Сабато „Појединац и универзум“, стр. 108-109, Алеф, Градац, 2 допуњено издрање 2006.