Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
O oštrini i neumoljivosti, pa i ambiguitetnoj, dvosmislenoj širini zakona (kućnog reda) na robiji već smo govorili, no postoji jedna juridička povlastica koju i najgori zakoni okrivljenom dopuštaju. To je tzv. pravni lek. Na presudu se na slobodi, čak i socijalističkoj, možete žaliti.
Uostalom, na sudu imate advokata. (Što su oni, u moje vreme, bili bespomoćni kao i mi, ili ako se mnogo trse – hapšeni, druga je stvar.) Na robiji takvih mogućnosti, takvih „lekova” nemate. Na modrice možete, doduše, staviti mokre obloge, možete za nazeb u vlažnom podrumu nabaviti i neki od ondašnjih pseudoaspirina, ali to bi otprilike bila sva vaša pravna zaštita. Na presudu s raporta kod upravnika nema apelacije.
Na slobodi je nje bilo. Ali to je, takođe, i sva razlika između te slobode i robije. Apelacije, naime, gotovo nikad nisu uvažavane. Stalo se na staro jakobinsko stanovište iz doba Terora da bi takva pravna zaštita značila diverzantsku sumnju u narodni sud i revolucionarno pravosuđe.
Da je žalba na presudu drugi neprijateljski akt okrivljenog, podmukli produžetak njegove prljave kontrarevolucionarne rabote. Boljševici su ovo načelo usavršili do apsurda, njegove krajnje logičke potencije, a njihovi ih učenici poslušno raširili po svetu.