Разум и нада

Никакво апстрактно размишљање, макар се бавило људским проблемима, не може да пружи утеху човеку, не може да ублажи тугу ни муку конкретног створења од крви и меса, створења чије очи грозничаво гледају (према чему или према коме?), створења које само нада одржава у животу.

 Јер, срећом (мислио је), човек није саздан само од безнађа него и од вере или наде, не само од смрти него и од жеље за животом, не само од усамљености него и од тренутака заједништва и љубави. Уколико би превладало безнађе, сви бисмо се препустили смрти или бисмо се убили, а то се ипак не дешава. По његовом мишљењу, то показује колико је разум мало важан, јер није разумно гајити наду у свету у коме живимо.

Наш разум, наш ум нам непрекидно доказују да је овај свет ужасан. Стога је разум погубан и води скепси, цинизму и коначно уништењу. Срећом, човек готово никада није разумно биће и због тога се нада увек изнова рада на згаришту и пепелишту. А баш то поновно рађање нечег бесмисленог, у суштини дубоко бесмисленог и потпуно неоснованог, доказ је да човек није рационално биће.

Тако се дешава да, тек што земљотреси разоре читаве области Јапана или Чилеа, тек што голема поплава унесрећи на стотине хиљада Кинеза у области Јанг-Це, тек што беспоштедан и за већину његових жртава бесмислен рат, попут оног Тридесетогодишњег у коме су жене и децу сакатили, мучили, убијали и напаствовали, а села спаљивали и сравњивали са земљом, они преживели (који су и сами били ужаснути и немоћни све доци тих елементарних непогода или несрећа изазваних од стране људи), она иста створења која су у часовима очаја ми слила да више никада неће пожелети да живе, да више никада неће стварати своје животе, чак и када би могли и желели, ти исти људи и те исте жене (а нарочито жене, јер је жена сушти живот и мајка земља, она која никада не губи последњи трачак наде), дакле, та иста ломна људска створења већ почињу (попут суманутих али одважних мрава) да изнова граде свој мали свакодневни свет. Додуше мали, али баш зато дирљивији свет.

Свет не спасавају идеје, интелект ни разум него нешто сасвим друго: оне не разумне човекове наде, његово упињање да преживи, његова жеља да дише докле год може, његово мало, тврдоглаво и смешно свакодневно јунаштво наспрам зле коби. Ако је стрепња искуствена спознаја Ништавила, нешто као онтолошки доказ Ништавила, зар нада не би могла да буде доказ Скривеног Смисла Постојања, нешто за шта се вреди борити? А пошто је нада јача од стрепње (јер је увек побеђује, иначе бисмо сви дизали руке на себе), зар тај Скривени Смисао не би могао да буде истинскији рецимо од фамозног Ништавила?

Ернесто Сабато „О јунацима и гробовима“ стр. 208-209.