Радоје Домановић: Слава

Суморан дан дубоке јесени. Небо застрто једноставним, сивим облацима, магла пала по бреговима, ваздух мутан, магловит, из њега бије хладна измаглица и меша се с досадном, ситном кишицом; крај пута оголела дрвета, чије се гране тужно вију од хладног северца. Све тужно: пут раскаљан, небо као да плаче леденим сузама, а са окислих грана на дрвећу капље вода, па као да и дрвеће с целом природом жали своје зелено лишће, жали пролеће, а ветар као да јауче над пропалом срећом, над бољим данима.

Враћао сам се на коњу из Крагујевца кући у село. Коњ окисао, низ њега цури вода и диже се пара у и иначе тежак ваздух. Ненасут сеоски пут, те коњске ноге клопћу по густом блату. Више моје главе, кроз тежак, влажан ваздух прошуште с времена на време гавранова крила, разлегне се његов гробни грокот, или чавке прелете у јату и падну крај пута на какву ораницу, или крај какве окисле сламе или сена, око кога је увршљано и утапкано. И мене обузела туга тако да бих чисто и сам заплакао тешко за пролећем свога живота, за безбрижним детињством. Коњ иде лагано, ходом, а ја, удубљен у тужне мисли, случајно се загледао у неки лисник зденут на голим гранама једног шумара. С горње стране до пола лисника покисла сува шума, те дошла црна, а доњи се део, заклоњен од кише, жути. Озго на лиснику неколико окислих чавака стоје непомично и кисну заједно с оним лисником, као да су његов саставни део. Одједном, коњ фркну на нос, и уплашен одскочи баш на ону страну где сам ја погледом упро. Једва се уздржах у седлу. Обазрем се, а на другој страни пута, на врљикама, седи дечак од својих осам, девет година, с пребаченом искрпљеном врећом преко главе. Једним раменом се наслонио на дебло једног церића што је баш уза сам чатал врљика. Крај врљика три овчице чупкају оно мало злоневољне траве што се још нашло. На први поглед га не познадох због оне вреће којом се заклонио од кише, али чим боље погледах, познам малог Мијата. Тако се зове дечко. Мијат ме собом подсети да сам већ на атару нашег села.

— Шта радиш ту, море, на овој киши? — упитам га.

— Чувам овце.

— Колико их имаш?

— Ето то — рече равнодушно и повуче више напред ону искрпљену врећу да га киша не бије у очи.

— Свега три — рекох ја.

— Три. Имали смо пет, па две нана летос продала ’ча-Павлу, те смо платили порез.

— Где ти је онај старији брат, Никола, како ли му оно беше име?

— Милан, није Никола!

— Јес’, богами, Милан! Где је он? Јачи је да седи на киши.

— Он отерао пуну врећу шенице у воденицу да самеље брашно. Имамо још мало пројина брашна, а нана вели за сутра треба да имамо стрмна брашна… Бата (тако зове старијега брата) јуче и ономад је превлачио дрва ча-Павлу из забрана, па му ча-Павле дао волове и двоколице да отера жито у воденицу… И нана је код ’ча-Павла — додаде после мале паузе.

— Шта ради тамо?

— Тамо она свакад помаже ’ча-Павловој Стаменки. Сад јој гребена… Нана најбоље гребена у целој парокији… Има недељу дана како гребена, па вели нана, данас ће да узме од ’ча-Павла пуно оно наше буренце вина… Каже нана: дваес’ ока ’вата наше буре… Однела га нана јутрос кад је пошла, па ће нана да га донесе кад пође кући…

— Што ће јој вино?

— Па за сутра! — рече дечко са изразом чуђења: како сам тако што могао и питати!

— Па шта је сутра?

— Зар не знаш шта је сутра?! — рече с још већим чуђењем и насмеши се презриво.

— Не знам.

— Па сутра ми славимо! … Ђурђиц! … Зар то не знаш! …

— Гле, збиља, а ја још питам! — рекох, као правдајући се за тако страшну погрешку. Малом Мијату би по вољи што ме је тако победио, а, задовољан мојим правдањем, слатко се насмеја и додаде:

— А ја се чудим како да се не сећаш! Још кажем: ’оће нана да узме вино од ’ча-Павла. Каже нана лепо ће да спреми… Имамо и каве и шећера и ракије — све нана спремила, па ће да дођу и код нас гости! … ’Оће да дође и тетка из Саранова, па ће код нас и да руча.

Разговор с малим Мијатом још ме више растужи.

— Збогом, Мијате. Поздрави мајку и, дај боже, да здраво и весело прославите — рекох при поласку.

— А ти питаш шта је сутра! — рече Мијат, и опет се слатко засмеја. Весео детињи смех изгуби се у суморној и намрштеној околини. Ободем коња и потерам касом.

Није ни пет минута прошло како се растадох с Мијатом, а сусретнем Милену, Мијатову нану.

На плећима јој буренце, те главу повила и корача тешко, клизајући се по каљаву путу час лево, час десно. Обучена у искрпљену гуњу, крајеве од ткане, шарене сукње закачила за појас, те се види дугачка дебела кошуља, мокра од кише и укаљана по дну. Боса. Ноге модрикавоцрвене од ’ладноће.

С бурета цури вода, лице јој мокро од кише и зноја. Кад ме угледа, пређе у крај пута, наслони буренце на врљике, те га пажљиво скиде с плећа, а затим откачи сукњу од појаса, те покри кошуљу и упути се мени. Ја сам и иначе, чим сам је спазио, задржао коња да иде лагано, ногу пред ногу, а сад га зауставим. Милена приђе и поздрави се.

— Откуд ти, Милена?

— Од Стаменке Павлове. — Гребенала сам тамо, па данас пођо’ кући мало раније да спремам за сутра. Узела сам и ово мало вина, колико да се прелије колач и напије у славу. Шта ћу?! Тако је то остало од стари’, па ваља и млађима предати.

— Имаш ли гостију?

— Док ми је покојни Петар био жив и долазили су, а сад готово нико.

Милена застаде, уздахну дубоко, па као за се, гледајући у земљу, додаде:

— И да те зовем, адета ради, али знам да нећеш доћи. Твоји иду Милоју. Тамо иду сви бољи и богатији, а код мене ко ће и доћи у јад и сиротињу?! Па и сирома неће сиротоме поћи. Тако и јесте: доста му је и своје невоље, а камоли да и туђу гледа.

— Е, ја ћу ти сутра доћи на ручак и хвала ти на позиву — рекох потресен њеним речима.

Милена ме благодарно погледа, у очима јој засијаше сузе, а загушеним, дрхтавим гласом једва прошапута:

— Хвала и теби, а ја сам спремила, иако сам сирота; нећу се застидети.

Једва сам се уздржао да сузу не пустим. Поздравим се и ободем коња, те пође касом.

*

Милена је пре седам година остала удовица с двоје деце: Миланом, коме је тада било осам година, и Мијатом, који је био још на сиси.

Муж јој, Петар, није био богат, али је имао таман толико да не трпи ни у чему оскудице. Дуго боловање његово и лечење преко две године толико га материјално оштети, да, кад умре, остави само кућицу од брвана и нешто воћњака око куће, што у исто време беше и двориште.

Милена је редак пример жене и матере. Цела околина говори о њој с поштовањем. Радила је неуморно по туђим кућама и зарађивала и за себе и да децу одржи.

*

Сутрадан одржим реч. Дан исти као и прошли. Мутни облаци, магловито; ситна кишица измешана са суснежицом бије у лице, ветар јауче, клопара голо грање на дрвећу. Кад сам ушао у двориште Миленино, обузе ме чудна туга. Мала брвнара, покривена сламом и шашом, на широки димњак куљају густи млазеви црна дима. Неколико окислих кокошака стоје испод стреје на једној нози, а другу подигле. Кудраво неко псето, мокро од кише, с подвијеним репом, изиђе однекуд и залаја, али преко срца, тек као из неке званичне дужности.

Отворише се кућна врата и ја уђох унутра. На средини куће ватриште, на коме пиште сирова дрва, а киша капље кроз оџак, те гаси и оно мало жара. Ветар дува и звижди између брвана и развејава по кући дим што се диже од сирових дрва на ватри. Крај огњишта дрвена, сниска совра, на њој су дрвени чанци с јелом, дрвене кашике, славски колач и на њему трокрака, танка, воштана свећа, савијена у доњем крају у велики котур, на коме и стоји. У једној стакленој боци вино, а крај боце једна велика чаша. За совром су, на троножним столичицама, седели домаћи и „тетка из Саранова”, о којој ми јуче причаше Мијат.

Милену сусретох на вратима, а остали се дигоше кад ја уђох.

Милан и Мијат стукоше у крај куће кад ја уђох.

Милена место да се поздрави са мном приђе Милану, узе га за руке и глас јој задрхта.

— Гости, сине мој, домаћине мајчин…

Глас је издаде. Загрли сина и зајеца, а сузе линуше низ образе и покапаше по коси Милановој.

Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.

Слава