„Куче моје лепо, куче моје добро, мили мој вау-вау, приђите и удахните овај изврсни мирис, купљен у најбољег продавца у граду.“
А пас, вртећи репом – што је, верујем, у ових јадних бића одговарајући знак за смех и за осмејак – прилази и радознало додирује врхом влажне њушке отчепљену бочицу; потом, одједном уплашено устукнувши, лаје на мене, као да ми пребацује.
„Ах! Псето бедно, да сам вам понудио смотуљак измета, оњушили би сте га са уживањем и можда прождерали. Тиме и ви, недостојни мој сапутниче у тужном живовању, наличите светини којој никада не треба нудити нежне мирисе што је раздражују, већ само брижљиво одабрану поган.“
Шарл Бодлер, Вештачки рајеви, библиотека БИС, Светови, 1991, странице 135.