Pošteni rodoljubi su trn u dupetu lopova

Ujutru me je probudila hladnoća. Otvorio sam oči i na pedalj od njih ugledao olovno lice inženjera J. Ukočen pogled bez vida bio je upravljen pravo na mene, a usta poluotvorena kao da je na putu da mi nešto kaže.

–          Dobro jutro – rekao sam mahinalno, ali odmah shvatio da odgovor neću dočekati. Mrtav se čovek prepoznaje čak i ako se u umiranju nema nikakvo iskustvo. Bilo mi je negodno pre nego što mi je postalo žao. Shvatio sam da je hladnoća koja me je probudila od njega poticala i da sam cele noći dodirivao leš. Bilo je rano. Senka noći još je ležala preko sobe. Svetlost bi ovde-onde tek pahnula. Pored mene, s druge strane, spavao je sitan lopov kome je od rata ovo bilo treće zatvaranje. Probudio sam ga. Smesta se rasanio, još jedan robijaški refleks. Prevalio se preko mene i opipao inženjerovu ruku. Zatim je tiho ustao, opkoračio me i kraj leša klekao. Gestom ga upitah šta da radimo. Mislio sam da je najbolje lupati na vrata i obavestiti dežurnog ključara. On, izgleda, nije bio tog mišljenja.

–          Šta da radimo?

Stavio je prst na usta da me umiri i prošaputao:

–          Podelićemo. Pola, pola.

Nisam ga odmah razumeo. Shvatio sam na šta cilja tek kad je otvorio inženjerov kofer kraj uzglavlja i počeo po njemu kopati. A ja se drati i buditi sobu da ga u pljački sprečim.

Kasnije mi je rekao: – Mnogo si, bre, frajeru, pošten i rodoljubiv. Bićeš nam u ćuzi veliki trn u dupetu. Ali kad te ćebuju, će se popraviš.

Nisam bio „trn u dupetu“ jer sam na vreme osetio, premda tek sada razumem, da je on krao iz perspektive jedne civilizacije, a ja se drao iz perspektive druge. I da je, sa gledišta zatvorskih običaja i tamošnjeg ozvaničenog nagona održanja, u pravu bio on. Lična svojina je privatna samo dok vlasniku služi, pa i onda je u dobro organizovanom kolektivu komunalna u načelu. Onog momenta kada za vlasnika postane nekorisna, vraća se zajednici, svom pravom posedniku.

Borislav Pekić „Godine koje su pojeli skakavci“ druga knjiga, stranice 477-478. Laguna