Posleratna sudbina

Prišao mi je čovek (da li, ili već „jazavac“?) s brkovima i rukom čijoj su šaci nedostajala četiri prsta, a palac je, plav i zadrigao, ličio na kasapsku kuku za vešanje mesa. Levo oko bilo mu je poluzatvoreno, desno kao signalni fenjer ritmički treptalo.

–          Kako se zoveš?

–          Borislav Pekić.

–          Za broj te pitam?

–          14054.

–          Ah, socijalist i republikanac?

Već je, dakle, bio obavešten. Samo, od koga? Od slučajnih, neutralnih svedoka mojih napora da na brzinu a u nevreme postanem socijalist kada mi se to nije dalo godinama i na vreme; od zvanične uprave; ili od onih koji su me, kada je nesporazum ispravljen, ovamo blagonaklono poslali da me zaštite? Kome pripada ovaj čovek? Drugi se put nisam smeo prevariti. Zažmurio sam na razum i prepustio se bogu:

–          Ma kakvi! – rekao sam uplašeno. – Zar bih bio u zatvoru?

–          Zašto si, onda, rekao da jesi?

–          Nisam znao s kime govorim.

–          A sad znaš?

Htedoh reći da ni sada ne znam, ali da mi njegovo lice uliva poverenje, no pošto nikad nisam bio srećan u dodatnim objašnjenjima, pogotovo što su ovde bila u opakom neskladu s robijaševim izgledom ,odustadoh.

–          Ja sam sobni starešina.

Kasnije ću saznati više o njemu. Za vreme okupacije bio je sreski načelnik. Nije bio pravnik, niti pripadao regularnoj civilnoj službi, pa ga je Predsednik vlade nacionalnog spasa general Milan Nedić nije od Kraljevine mogao naslediti, no kako se na tom nezahvalnom poslu, koji je moj otac odbio, našao, nikad nisam saznao.

Kao i većina tzv. kolaboracionista bio je zatvoren u pogledu izvesnih aspekata svoje političke biografije. Saradnju s okupatorom je, naravno, opravdavao rodoljubivom željom da u teškim časovima opšteg sloma pomogne narodu svog kraja. Partizani, takođe, naravno, ovakve želje ne bi poštovali, čak i da su bili sigurni u njihovu istinitost. Popuštanje tenzije između okupatora i okupiranih eliminisalo je ili barem umanjivalo represiju koja im je, više od svih drugih povoda, regrutovala pristalice, pomagače i aktivne učesnike pokreta. Pacifikacija okupatora bila je isto toliko nepoželjna koliko i pacifikacija okupiranih. Od prve je zavisila druga, i obrnuto. Tako je načelnik osuđen na smrt.

Za neposredan povod uzeta je optužba da je početkom godine 1942. nekoliko mladih seljaka izručio Gestapou. Posle jedne sabotaže u Beogradu, gde je stradalo nekoliko kamiona na remontu, mladići su na Banjici streljani kao taoci. Činjenica da su od petorice četvorica bila četničke orijentacije, i da bi ih partizani ubili s istim zadovoljstvom kao i Nemci, nije presudi naškodila. Takođe ni dokazi da su od te petorice dvojica puštena i živa, valjda stoga što su obojica sa četničkim jedinicama pobegla u Bosnu.

Ujutru, na dan smaknuća, ne zna se zašto, iz susednog grada doveden je vod Knoja da kaznu izvrši. Načelnik je s nekolicinom ljudi izveden na seoske utrine. U kamionu, pokrivenom ceradom, sedeo je zajedno sa ljudima koji će ga ubiti. Svi su bili mladi i imali oborene glave ili zatvorene oči. Načelnikove su, srećom, bile širom otvorene[1]. U jednom od vojnika prepoznao je čoveka zbog čije ga smrti vode na pogubljenje. Obratio mu se. Nije dobio odgovor. Mladić je tvrdio da ga ne poznaje, da ga nikad u životu nije video, da ne zna o čemu načelnik priča. Ovaj se nije predavao. Bila je to za njega poslednja šansa. Mladić je izgubio živce i udario ga kundakom. Kundak je promašio glavu i smrskao mu ruku, koja će se kasnije, usled policijske nebrige, inficirati i dovesti do amputacije prstiju.

Umešao se vodnik, zaustavio kamion i obavestio poručnika Knoja, koji je sedeo uz šofera. Ovaj je već jednom nogom bio u Ozni i spreman na zapetljane priče o okupacijskim krivicama i nevinostima. Mladi knojevac mu se učinio sumnjiv, a priča mogućom. Možda i pogodnom za napredovanje. Na svoju ruku izuzeo ga je iz spiska. Ostali su streljani u prisustvu načelnika, koji je pogubljenje posmatrao iz kamiona, zamišljajući da i njega ubijaju.

Po povratku u sresko mesto obavljena je dopunska istraga. Mladić je mučen. Otkrilo se da je život otkupio od Nemaca pristankom da za njih radi. Izveden je na sud, osuđen i streljan.

Na ponovnom procesu – ukoliko se nekoliko reči izmenjanih sa ravnodušnim oficirima u iznošenim uniformama procesom može nazvati – načelnik je i po drugi put zaradio smrt. Ostala su, naime, još dvojica zbog čijeg je nestanka bio odgovoran. Ni tada činjenica da su to bili četnici nije pomogla. Spasla ga je prva opšta amnestija godine 1945. Smrtna kazna zamenjena mu je sa dvadeset godina robije. Ostalo je nerazjašnjeno pitanje one preostale dvojice mladića što ih je predao Nemcima, i tek tada je fakat da su to bili četnici dobio priznanje.

Dolazeći u Mitrovicu, nije pretpostavljao da će i ovde za njih odgovarati. Ali Sremska je Mitrovica bila tada jedina preostala četnička teritorija na celom prostoru Jugoslavije. Radeći kao normirac u stolarskoj radionici, jedva izbegava metalnu sajlu koja mu se, otkačena, ustremljuje na vrat. Umesto toga, izbija mu oko.

Nekoliko meseci kasnije kofa puna maltera, sliznula sa građevinske skele, zamalo mu ne odvaljuje glavu. Naslućuje šta se dešava tek kada jedne noći propada pokušaj da ga nepoznati zatvorenici pod ćebetom uguše, a shvata kada u krugu robijašnice sreće četvrtog mladića za čiju je smrt okrivljen. Nekako se nagodio i s njim i s unutrašnjom upravom koja ga je osudila na smrt.

Pristao je za njih da radi. (Pristao je, sve mi se čini, da radi i za one druge.)

Kada mi je sve to, s izvesnom rezignacijom, ispričao, nisam se uzdržao da ga ne zapitam kako mu je oprošteno kada je preostao peti čovek za koga je bio kriv.

–          Nije preostao – rekao je. – Ovde mu je brat sa kojim se dopisuje iz Nemačke.

U međuvremenu, načelnik je tri puta osuđen na smrt, dva puta od komunista, jednom od četnika, za saučesništvo u petostrukom ubistvu od koji nijedno nije izvršio.