Песма над песмама

Знај само, драги пријатељу, да сам у недостатку љубавнице, живео с једном великом мишљу, са сном, с обманом у коју смо сви испрва веровали, ко више, ко мање. Данас се смејем себи, оном себи, можда светом и узвишеном, који не постоји више. Друштво, свет, наши обичаји, наше нарави, посматрани изблиза, открили су ми опасност од мог безазленог веровања и узалудност мојих упорних радова. Та је храна некорисна славољубивом човеку. Ко трчи за срећом, мора имати лак пртљаг! Виши људи греше што истроше своју младост да би постигли успех. Док сиромаси гомилају и своју снагу и своје знање да би лако носили терет једне силе која бежи од њих, сплеткароши богати у речима, али оскудни у идејама, крстаре, запрепашћују будале и стичу поверење полуглупака: једни уче, други напредују; једни су скромни, други дрски; генијалан човек скрива свој понос, смутљивац истиче свој, и, неминовно мора успети. Људи који су на власти осећају тако силну потребу да верују у сасвим готову заслугу, у безочне таленте, да прави научник испада детињаст када очекује награду на овом свету. Не желим да опширно објашњавам опште познате мисли о врлини, ту Песму над песмама коју стално певају непризнати људи: ја ћу логички објаснити узрок честих успеха људи осредњих способности.

На жалост, учење је тако матерински добро да је злочин тражити од њега друге награде осим чистих и слатких радости којима храни своју децу. Сећам се да сам понекад са задовољством умакао хлеб у млеко, седео крај свог прозора и удисао ваздух, посматрајући одозго пејсаж мрких, сивкастих и црвених кровова од шкриљаца или црепова, који су били прекривени жутом или зеленом маховином.

Оноре де Балзак „Шагринска кожа“, стр. 90-91. „Свјетлост“ Сарајево, 1987. Посрбио и „поекавио“ МЗ