Омер-паша Латас: Лаж

Пре сваког састанка са сераскером, Атанацковић је дуго размишљао шта ће све да му каже и шта би могао одговорити на његова исто толико неочекивана колико дрска и подмукла питања. Трудио се да што боље увежба свој разговор са сераскером и пуштао пред да њим пролазе питања и одговори, докази и противдокази, као што официр вежба парадни марш уочи свечаног дефилеа. А после састанка било је још горе. Сераскер би се просто уселио у њега, испунио га целог. По два дана није могао ништа друго да мисли. Само је у себи претурао и разглабао свој разговор с њим. Љутио се на његове примедбе и питања и накнадно откривао у њима увредљив тон и скривене замке, процењивао своје одговоре који су му сада јетки и лични, налазио слабости и невештине у свом држању, и са горчином и завишћу мислио на свог противника које је увек некако успевао да наметне не само свој предмет разговора него и свој тон. У чуду се питао зашто је читав сат без поговора слушао сераскера како распреда и разастире своје баналне полуистине и своје пресне лажи, и како му је могао допустити да своју лаж стави изнад његове истине. Како? Зашто?

Та сераскерова лаж и, нарочито, његов начин лагања, доводили су Атанацковића до неког унутрашњег хладног беса који му није допуштао да мирно мисли ни правилно закључује. Та би га мисао одводила куд није желео, у општа размишљања о лажи и истини међу људима, мутила му поглед, и он није више видео пред собом овог стварног пашу са којим мора да ради и живи и води борбу из дана у дан, од случаја до случаја, него право чудовиште. То што је сада наступало, било је као неко пијанство и пролазно тровање. И он се цео губио и потпуно мењао у себи. Нестајало је мудрог, смиреног и педантног генералног конзула Атанацковића, а на његовом месту остајао је човек узбуђене маште, распламтеле светлости, побуњен против себе и људи и целог света, решен да рашчисти са свим у себи и око себе, или да пропадне одмах и без трага. У таквим расположењима конзул се лаћао пера и писао писмо пријатељу коме све може рећи и који – не постоји. У том писму генерални конзул је казивао све што није могло ући у званични извештај ни бити саопштено живом човеку. А када би, после дан-два-три, тај „наступ“ прошао, он би га чуђењем прочитао дугачко писмо, пресавио га неколико пута, спалио на канцеларијског свећи, и враћао се на своје редовне послове, прибран и миран – до прве прилике. Понекад би своје писмо палио одмах, док се још ни мастило на последњим редовима није осушило. И посматрајући га како гори, мислио је, као увек кад би гледао ватру: „Пламен – то су оргије неживе природе.“

И вечерас је писао.

„Ах, шта су сви лажови света према њему?. Ништа. Дилетанти, невешти почетници, недоучени ђаци и шегрти. Он лаже с неминовношћу природних појава, лаже као што ветар дува, као што псето лаје, петао пева; лаже, јер не може другчије. Он од природе има дар лагања, као што други имају савршен слух и леп глас.

Тако сам и јуче помислио у себи, док је он тихо, топло и убедљиво образлагао свој предлог о извозу дрвета из Босне, од којег ћемо ми имати све користи, а он ни једну. Тако рећи, поклања нам и босанске шуме и трошкове превоза. Мислио сам дуго и слободно, слушајући га површно, знајући одавно да је свеједно шта говори, јер то нема везе са оним што мисли, а његову мисао треба наслутити, погодити или из чињеница закључити, тражити је свуда, само не у његовим речима. Јер док говори, он своју праву мисао и од самог себе крије.

Тако је кад он нешто предлаже или тражи нешто од вас. А кад ви предлажете или тражите штогод, он вас слуша пажљиво, али не гледа у вас него мимо вашег уха, негде у даљину, као да тамо напрегнуто чита шта треба да вам одговори. И док говорите, стално вас вређа и мучи осећање да вас он не слуша, да и не примећује ваше присуство, него да се преслишава за своју лаж. А кад завршите, пошто сте изнели свој предлог и своје тражење, он вас погледа право својим тамним, од напрезања занесеним и малко влажним очима, и каже вам нешто што може бити одобравање, пристанак, одбијање. И каже вам то дрско и немарно, не трудећи се нимало да логично повеже реч са речју и реченицу са реченицом, да прикрије бар најгрубље противречности.

Свуда свет лаже, по невољи или потреби, из пакости или навике, али ова левантинска лаж има још и нечег нарочито увредљивог. Ови османлијски достајанственици навикли су да говоре понајвише са нижима од себе, према којима не морају имати стида ни обзира, ни толико да би се бар из пристојности потрудили да својој лажи дају неки изглед истине. А овај лички потурчењак додаје томе још и неку индискретну и силовиту злурадост које код правих Турака нема.

А све ако се и деси па одмах увиди да ваш предлог одговара потпуно његовим интересима, да га мора прихватити, он то ипак неће тада учинити. Прво ће вас одбити. Само зато да вас одбије, да вас унизи, да вас слаже, па ма у чему било. То му је навика, и мора тако: а то му је и корисно, јер лаж за њега исто што и ваздух, неопходна атмосфера у којој се креће и налази нове могућности. После ће, наравно, примити оно што сте предложили, као заиста најкорисније по њега, али држећи иза леђа већ припремљену нову лаж.

Он се држи неписаног стамболског начела, које је умео да доведе до савршенства: да би лаж могла бити потпуна и корисна као средство у борби, треба крити истину, ни о чему никад не казати ништа коначно ни поуздано. Тако све остаје у неизвесности, све може увек бити опозвано или промењено, и оно што је речено, свечано обећано или потписано, па чак и учињено. Све треба што дуже и што више да остане под знаком питања како би противник (а противник му је сваки онај који са њим има посла) био увек у недоумици и тиме стално кочен у својим одлукама, и тако и с те стране ослабљен и доведен у подређен положај.

Веран томе начелу, сераскер крије сваку истину, отприлике онако као што људи у другом свету крију лаж. И то спроводи доследно, мајсторски, тако да само он може да се снађе у свом сплету лажи и истина, и да не залута у лабиринту који је сам створио. Спроводи то у највећим као и у најмањим стварима, службеним као и приватним.

Кад нареди да се спреме коњи за неку службену посету у Сарајеву или излет ван града, он увек нареди лажан број коња и каже лажан сат поласка, и ађутанту каже лажан циљ пута, па затим у последњем часу све промени. О дану и сату одласка из Сарајева или повратка увек лажно извештава и цивилног гувернера, и своју жену, и све који треба да га дочекају, па затим мења по неколико пута, док најпосле не дође у неки сат који није уопште јавио и са стране са које га не очекују.

Разуме се да то исто чини и у односу према мени. Ево, на пример, сада. Он зна, поуздано зна, да везирово седиште неће остати у Травнику него да ће бити премештено у Сарајево. То је сваком јасно и он то мора најбоље да зна, али на сва моја усмена и писмена питања одговара неодређено. А чини то, јер неће да ми пружи ни најмањи поуздан податак по ком бих се могао равнати, поднети својој влади одређене предлоге и преузети мере да се седиште конзулата устали и уреди; неће да ја и моји људи отпочнемо редован посао у људским условима рада. Он зна колико ме тиме збуњује и омета у послу и колико ми непријатности наноси у мом личном животу, и управо зато и поступа тако.

Па и његов начин заваравања свега и свакога у свему и свачему има два лица. С једне стране, он крије као гуја ноге сваку и најмању ситницу о себи и својим намерама и пословима, а с друге стране, изненади понекад сабеседника неочекиваним признањима и искреношћу без граница. То је донекле покушао и са мном, приликом нашег првог разговора, а и његов лекар ми је причао о томе понешто. Било је случајева да је паша, не само пред доктором него и пред људима које први пут види и за које зна да су му непријатељи, говорио са суровом и крвавом искреношћу о себи и о другим стварима које ни пијан човек не би пред сведоком рекао. (Изгледа да сераскер толико презире све људе да му је сасвим свеједно пред ким се разоткрива и опушта без стида и обзира, кад му је то потребно због нечега што само он зна или што, можда, ни сам не зна. И све то прође много више као ниподаштавање и увреда него као знак поверења и блискости. Онако отприлике као што се човек пред послугом свачи без снебивања.)

Али и та искреност је лажна, о томе не може бити сумње, и она му служи, то само он зна како, али не мање од оног скривања истине. Ти наступи искрености потпуно су срачунати и тренутни. Нико се не може послужити њима против њега, јер он их, у том случају, не признаје и суверено пориче. Уосталом, он је та своја признања још у тренутка кад су изречена заборавио, брисао из своје свести, и после му је лако да их искрено и са пуним убеђењем порече, чак извргне подсмеху као ствари бесмислене и потпуно невероватне.

Тако, наравно, расте број људи који га сматрај опасним лажовом и бездушним циником који не поштује ни себе ни друге. Али то њега не узбуђује. Он о томе и не мисли. Ја нисам видео човека коме је до те мере свеједно шта други људи мисле и говоре о њему. За њега је главно и једино важно да у сваком тренутку, код сваког појединог човека, лажима, истином, или непосредним моралним или физичким притиском – постигне оно шта њему треба. Све остало: углед, поштење, морал – неморал, част и логика, све он то сматра речима, које имају неку своју вредност, као речи, и које и сам употребљава, али које немају никакве везе са његовим животом и радом.

И, треба рећи истину, он сам не очекује од других ништа друго до такво исто држање према себи. Јер он не зна и никад није знао за несебичне и племените поступке, не верује и никад није веровао да они могу да постоје, без задње мисли и скривеног рачуна.

Такав је сераскер и такви су, мање или више, и остали људи око њега. Ко није такав, тај се или изгуби из његовог круга или пропадне ту на месту.

Све ја то знам и увиђам, а већ сутра или прекосутра, ја ћу гледати његово правилно лице и слушати његов озбиљни говор, једно и друго живо и убедљиво као истина сама. А у саби ћу, бранећи се од хипнозе његових речи и његова изгледа, понављати: „Лаже! Знај да лаже!“

Тешко је и замислити, а камоли казати, колико то трује односе, кочи сваки рад и изопачује сав живот. Али њима није ни до рада ни до живота, него до силе и самовоље помоћу којих се држе и одржаће се до последњег драма моћи и последње лажи.

Из почетка је та атмосфера безочне лажи неподношљива. Човеку изгледа да ће се угушити. Али, с временом, навикне се да дише у њој и да се држи у ставу сталне пажње и одбране. Живећи дуго са оваквим светом, на својим положајима у Турској, и са сам се одавно навикао. Па ипак, овај паша ми је тежак као нико досад. И у сну ваља бити на опрезу. Једино тако успевам да се одбраним од његових лажи. Једанпут му је пошло за руком да ме потпуно превари. Рекао ми је истину. Навикао да ме увек лаже, ја сам нагађао шта би се могло крити иза оног што говори и узимао у обзир све могућности, осим оне коју ми је казао. Сад видим да је способан за све, и да морам рачунати чак и са том могућности да, поред хиљаду својих лажи, полулажи и полуистина, каже једном заиста и целу истину. И те ма сада збуњује и чини ми пословање са њим још тежим.

Збуњује ме и љути. На јави и у сну ме љути цео тај човек са његовом невиђеном, страховитом себичношћу и одсуством сваког обзира према другима. Чини ми се да нико не зна обим, дубину и снагу те себичности, да је она изван реда људских познатих појава, и да би је требало објавити свету као географско или зоолошко откриће. Да сви виде и знају.

Користећи се изузетним приликама у којима се креће (а он се креће само у изузетним), тај човек се својим подвигом издигао толико изнад свих и изнад свега да има свој свет, своју стварност и своју истину, за себе, и да не мора и да не може више да води рачуна ни о чијој другој истини и стварности, него ради оно што хоће и говори оно што му треба. А све око њега само је средство или сметња. Сметњу уклања, а средством се служи.

У непрестаном рвању са њим, нераздвојно везан за њега, и стално зависан од његове речи и његових поступака, ја са страхом видим да све више губим осећање друге, праве стварности и да, као у бунилу, почињем да измишљам и стварам неког сераскера, да му приписујем  својства и намере и пороке и способности којих нема, и да тако чиним свој положај тежим него што је. Тако је заразна и толико разорна моћ лажи. Као да нисам доста веран и обмањиван, почињем да варам и обмањујем сам себе. И то ме још више љути и збуњује. И зато треба стати, да бих се прибрао и средио и не мислити и – не писати. Ослободити се своје смешне потребе да, као несрећна девојчица, водим ову нестварну преписку.“

Ту је Атанацковић бацио перо и устао од стола. Проходао је горе-доле по соби, што је за њега била најгора врста путовања и увек рђав знак за његово расположење, а затим је дохватио исписане странице и пресавио их по дужини неколико пута. Тај дугуљасти савијутак хартије узео је по средини маказама, као клештима, и наднео над две свеће које су гореле на малом одстојању једна поред друге. Хартија је споро горела са оба краја, али пламен је бивао све јачи што је више ишао према средини. Гледајући га, он је и овог пута мислио као увек: пламен, то је пијанство неживе природе. А гласно је рекао, тако гласно да се и сам уплашено тргнуо:

• Уосталом, сви ми лажемо, и нисмо много бољи од њега.

И одмах је кренуо у суседну хладну собу, решен да легне и, ако могне, да спава.

Иво Андрић „Омер-паша Латас“, Удружени издавачи, 1981, стр. 289-296.