Neverovatna i tužna priča o osetljivoj gospođici Toniti i surovoj stvarnosti

Rano, pre jutarnjeg, kako je sam govorio, „obilaska parohije“, Kardozo (službenik bezbednosti zadužen za strance u hotelima oko Lisabona – MZ) uvek prvo navrati do kancelarije da pregleda dnevnu štampu, i tek kad to obavi, siđe do mesta na prvu kafu. Danas je ponedeljak, čekaju ga i današnja i jučerašnja izdanja, sreća da je sredina leta, pa nema mnogo značajnih vesti. Već dva dana zaredom Diario de Ližboa fokus stavlja na domaće teme: jučerašnji broj na nova arheološka nalazišta na zemlji, a današnji na tradicionalno dobre odnose Portugala i Brazila. Vesti iz rata su zanimljivije, ali ni tu ih nema mnogo sudbonosnih. Uglavnom dolaze iz dva udaljena regiona: iz Severne Afrike, gde su se, u Egiptu, engleskim trupama pridružile i australijske i ide im dobro, i sa Istočnog fronta, gde pad dobro ide Nemcima koji napreduju, uz Crno more, ka strateški i simbolički ključnom Staljingradu.

U prvoj sledećoj publikaciji naišao je na priču s pomenutog južnog sektora Istočnog fronta. Članak je izašao u novom, junsko-julskom, broju dvomesečnika Mlada Evropa, koji se uređuje i štampa u Berlinu, pa se prevodi na deset jezika i distribuira širom sveta. U ovom izdanju Mlada Evropa objavljuje pismo koje je jedan nemački vojnik, po imenu Georg B., s linije fronta uputio svom prijatelju Portugalcu. Toliko je Kardozo iz naslova i letimičnog pogleda uspeo da pročita jer su slova bila sitna.

• Gospođice Tonita, dođite, najlepše vas molim, ne smem da zamaram oči – pravda se inspektor sekretarici kao i svaki put, pruža joj otvoren časopis i pokazuje – taj tekst što se zove Pismo nemačkog vojnika.

Gospođica Tonita je već bila uvežbana i počela je da čita naglas pismo jednog nemačkog vojnika svom kolegi sa studija Pedru Bravu iz Lisabona.

Krim 17/3/42. Vojna pošta 31.268

Tvoj dobri prijatelj Georg šalje ti, iz prostrane i daleke Rusije, mnogo toplih pozdrava tebi i tvojim roditeljima.

Dragi moj Pedro,

Dok ovo pišem, moji saborci sede oko stola i igraju karte, a iznad kreveta nam vise puške i čelični šlemovi spremni za upotrebu.

Pre godinu dana bili smo uz obale Lamanša i postavljali telefonske linije. Tada su na nas kidisali engleski lovci. Danas se nalazimo na Krimu, na obalama Crnog mora, i psujemo dok nas ogavni, divlji Rusi napadaju bez skrupula, na najstrašnije zamislive načine. Oni se presvlače u civile i u naše uniforme skinute s mrtvih. U jednoj uličnoj borbi oni su našim drugovima, koje su zarobili, odsekli uši, iskopali oči, smrskali kosti i ostavili ih da umru sporom i bolnom smrću.

Tu, na kraju pasusa, gospođica Tonita, malo zastane da uhvati vazduh pa nastavi da čita:

Gledao sam svoje drugove kako umiru ležeći na goloj zemlji, jedan do drugoga. Neki su imali samo 18 godina, a dali şu Otadžbini i Evropi najvrednije što su imali. Da, moj dragi Pedro, poginuli su i za svoju ali i za tvoju Otadžbinu i za tvoju Veru.

Šef je primetio da devojka samo što nije briznula u plač, pa je na vreme prekinuo čitanje.

• Stanite, Tonita.

Ona ga je gledala trepćući vlažnim očima. Kad bi šmrcnula, nadlanicom bi razmazivala suze i puder po obrazima.

• Pobogu, gospođice Tonita, nemojte samo suze, molim vas. Ne volim da vidim suze… – izvadio je maramicu iz gornjeg džepa i dao joj da se obriše, a časopis je uzeo natrag.
• Vidite, gospođice Tonita, koliko je važan mir. Na tome mi radimo. I treba da ste ponosni, a ne da plačete. Hajde, idite. Osvežite se. Ja ću sam završiti.

Tonita, ne mnogo lepo ali osećajno devojče, iz dobre kuće, uvek prijatna i lepo raspoložena, uspevala je da istrese sline iz pocrvenelog nosa, ali iz svoje ženske glavice nije uspevala da izbriše lik mladića koji joj se pojavio dok je čitala: lep, plavokos i plavook. I nije joj išlo u glavu kakvi su to boljševički monstrumi što ljudima seku uši i nos i rukama lome kosti.

Gospođica ode, bolje reći otrča do kupatila, a inspektor izvadi naočare iz džepa, metnu ih na nos i nastavi da čita isti tekst blago mičući usne.

Zimus smo vodili borbe kakve nikad nismo. Po ciči zimi, na temperaturi od 40⁰C ispod nule, morali smo da odbijamo najezde Rusa, koji su jurišali na nas sa strašnim oružjem i krdima oklopnih kola. Zadržali smo ih, ali kad bi i uspeli da se probiju iza naših linija, naši drugovi koji su ostajali na svojim mestima opkoljeni su i likvidirani.

Tu je i njemu bilo dosta.

Odložio je časopis iz ruku, ljut na onoga što ga je pisao, ali još više na onoga što dopušta da se takve strahote objavljuju.

Jedno nepotrebno pismo koje mu je rasplakalo sekretaricu i njega dovelo u neprijatnu situaciju da teši ženu s kojom ima strogo poslovni odnos. Ispod glasa je, da samo on čuje, raspravljao ko zna s kim:

• Ne radi se to tako, moja gospodo. Nije u redu…

Na kraju samo uzdahnu. Koliko bi mu bolje bilo da živi od kirije ili dividendi, bilo šta, samo da s ljudima što manje mora da radi. Eto, to bi on želeo. A ne ovo.

Dejan Tiago-Stanković „Estoril – ratni roman“, str. 228-231. Laguna, VIII izdanje