Geogre Prvi je uvek smatran nulom, ali je nula još veća bio onaj Drugi – glasila je jedna ulična doskočica. Najopasnije, međutim, nije bilo to što je glup, već što je pritom bio đavolski vredan. Glupost koja ustaje pre zore opasnija je od one koja se iz kreveta diže tek oko podneva. Mrzeo je Engleze – sjajna pretpostavka za upravljanje njihovom zemljom – do te mere da mu ništa što je englesko nije bilo dobro: „Za njega nijedan Englez nije znao da spremi obed; nijedan glumac da glumi; nijedan kočijaš da vozi ili engleski džokej da jaše; čak nijedan engleski konj da trči… Na Engleze je gledao kao na kraljeubice i republikance“[i]. I on je mrzeo sina naslednika, i on je umro od srca, ali ne u Nemačkoj, nego kao pravi rodoljub – na engleskom klozetu. Njegova nepopularnost je neiscrpno nadahnuće engleske političke satire. Nad njegovim grobom reći će pisac Thackeray: „Ovde leži onaj koji nije imao ni dostojanstva, ni znanja, morala, ni bistrine“.[ii]
George III je najslavniji od svih, kako zbog svog lirskog ludila, tako i zbog epskog gubitka Amerike.
Пекић „Сентиментална повест британског царства“. Лагуна 2013, странице 261-262.
[i] A. F. Scott, The Early Hanoverian Age, 1714-1760, Crom Helm, London, str. 14.
[ii] The Oxford Book of Royal Anecdotes, str. 309.