Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
При вртоглавој брзини не рађају плодови нити има цветања. Својствен јој је страх, човек почне да се понаша као аутомат, више не осећа одговорност, више није слободан, нити препознаје друге око себе.
Срце ми се стеже кад видим људска створења у овом возу којим се крећемо вртоглавом брзином, испрепадана и несвесна куда иду, несвесна под којом заставом се бије ова битка за коју се, уосталом, нису ни опредељивали.
Атмосфера у Буенос Ајресу се променила. Мушкарци и жене ужурбано иду улицама не видећи једни друге, а једино до чега им је стало јесте да испуне сатницу која угрожава њихову људскост. Више немају времена за ћаскање уз кафу, што је био један од знакова распознавања овог града у време док га још нечовештво и присила нису претворили у помахнитали мегалополис. Онда када су мајке водиле децу у паркове или у посету својим старцима. Може ли бити цветања при оволикој брзини? Један од циљева ове јурњава изгледа да је продуктивност, али да ли су ови производи истински плодови?
Човек не може да сачува људскост при оваквој брзини; ако живи попут аутомата биће докрајчен. Спокојство, извесна спорост, нераскидиво су повезани са човековим животом, као смена годишњих доба са биљкама, или са рођењем детета.
На путу смо, али не корачамо; налазимо се у неком превозном средству којим се крећемо без застоја, као да смо она некаквом огромном сплаву, или неком васионског граду, какви кажу да ће бити једнога дана. Више се ништа не креће брзином човечјег хода; да ли ико од нас више корача полагано? Али вртоглава брзина није само изван нас, она се пренела и на наш ум, који не престаје да емитује слике, те ради као када човек даљинским управљачем мења телевизијске канале и као да и он скаче с једног канала на други; а можда је убрзање захватило и наше срце, које већ бије ритмом журбе не би ли све брзо прошло и нестало. Ова заједничка судбина представља за људе велику шансу, али ко се усуђује да искочи напоље? Више не умемо ни да се молимо, јер смо изгубили тишину, али и вапај.
При вртоглавој брзини све делује застрашујуће и људи више не разговарају. Оно што једни другима казујемо више су шифре него речи, више је информација него новост. Ишчезнуће разговора гуши договор међу људима, а тиме и могућност да сопствени страх претворе у покретачку снагу која ће га победити и пружити им више слободе. Али озбиљан проблем је што у овој болесној цивилизацији не само да постоје експлоатација и сиромаштво, него и једна узрочно-последична духовна беда. Огромна већина људи не жели слободу, страхује од ње. Страх је симптом нашег доба. Он је толики да бисмо, уколико мало загребемо по површини, могли да уочимо паником захваћене људе који живе руководећи се захтевношћу рада у великим градовима. Захтевност је толика да човек живи по аутоматизму, баца се на посао а да претходно није имао могућност да изговори ни једно хоћу нити иједно нећу.
Највише људи у служби је нека апстрактне власти. Неки од запослених зарађују више а неки мање. Али ко је тај слободни човек који доноси одлуке? Ово је једно од кључних питања која сви треба себи да постављамо све док не зачујемо, у сопственој души, шта је то за шта треба да преузмемо одговорност.
Сматрам да треба да пружимо отпор: ово је била моја девиза. Али се данас често питам на који начин треба оживотворити ову реч. Раније, када је живот био мање тежак, под отпором бих подразумевао некакав чин јунаштва, као што је одбијање да се и даље возимо овим возом који нас води у лудило и несрећу. Може ли човек да тражи од људи који живе вртоглавом брзином да се побуне? Може ли се од људи и жена у мојој земљи захтевати да одбију да живе у овом дивљем капитализму ако човек зна да они издржавају своју децу, своје родитеље? Ако ја на њима таква одговорност, како човек да тражи на напусте такав начин живота?
Ситуација се толико променила да треба поново, и детаљно, да размотримо шта подразумевамо под пружањем отпора. На то не умем да вам одговорим. Уколико бих имао одговор на то питање, био бих нешто попут Војске Спаса, или бих, као они верски фанатици – који можда верују у предсказање – на сав глас извикивао одговор по ћошковима улица, са журбом с каквом се поступа када нас само неколико метара дели од катастрофе. Али, слутим да је оно што желим да вам поручим овим писмом много мање изузетно, много скромније, нешто што би било веровање у чудо. Нешто што би одговарало овој ноћи коју преживљавамо, можда тек некаква срећа, нешто што би помогло да се наша нада одржи у животу.
Недаће савременог живота, незапосленост и пренасељеност довеле су до тога да се човек озбиљно забрине за ствари које се тичу економије. И као што је у рату животна дилема да ли је бити боље војник на бојном пољу или рањеник у некој болници, у нашим земљама, за безброј људи, живот се своди на то да ли ће човек имати стално запослење или ће бити изопштен. Велики је осећај напуштености који се шири градовима; велика усамљеност какву је искусио првобитни човек једна је од трагедија вртоглавог живљења и делотворности.
Прва трагедија која хитно треба да буде заустављена јесте човеково потцењивање себе самога, што је корак који претходи потчињавању и омасовљењу. Данас човек себе не доживљава као грешно биће, он себе види као зупчаник, што је трагичније и још горе. А та профанација једино може бити заустављена тако што се свако од нас упутити поглед ка другом човеку, не да би проценио домет његове личне успешности нити да би анализирао било који од његових поступака. Један загрљај може да нам пружи задовољство што припадамо једном великом делу, у које смо сви укључени.
Ако бисмо, упркос страху који нас парализује, обновили веру у човека, убеђен сам да бисмо били кадри да победимо страх који нас кочи стварајући од нас кукавице. Ја сам годинама живео у околностима у којима ми је живот био угрожен. Да ли сам се бојао? Дабоме, бојао сам се до лудила, али нисам могао назад. Да није било мојих другова, сиротог народа са којим сам већ био склопио уговор, сигурно бих све напустио. Човек нема смелости када је сам и изолован, али је има ако се толико удубио у стварност других људи да му више нема повратка. Када сам радио у Комисији CONADEP[1], ноћу сам сањао ужасне снове у којима су мучењима, наспрам којих би ја пре изабрао смрт, биле подвргнуте особе које сам највише волео на свету. Неустрашив у сну, потом бих се будио измучен и не знајући шта даље да радим, али неколико часова касније нисам могао да одбијем да саслушам оне који су молили да их примим. Нисам могао, било би неприхватљиво да кажем не родитељима чија су деца, истински, била измасакрирана.
Хоћу да кажем да нисам могао да их одбијем јер сам већ био унутар те приче. Тако то бива, човек се охрабри да приђе туђем болу, и живот постаје један апсолут. Али, најчешће се дешава да се, ми, људи, чак не приближујемо ни прагу онога што се дешава у свету, онога што се догађа свима, и онда губимо могућност да нешто предузмемо, да умремо мирне савести, остајући припитомљени послушници једног друштва које не поштује људско достојанство. Много је оних који сматрају да је боље не мешати се, јер идеали увек бивају окаљани као што се платонске љубави прљају физичким додиром. Вероватно ту има неке истине, али нас људске ране дозивају.
То, међутим, захтева стварање, нешто ново у односу на оно што сада преживљавамо, а стваралаштво је могуће тек у слободи и дубоко је везано за смисао одговорности, то је сила која побеђује страх. Човек постмодернизма окован је удобностима које му обезбеђује техника, и често се не усуђује да се препусти дубоким искуствима као што су љубав и солидарност. Парадоксално је, међутим, то што ће људско биће да се спасе тек ако свој живот стави на коцку за другог човека, за свога ближњега, за свога комшију, за напуштену децу која по улицама дрхте од студени, на ветрометини, немајући заштиту какву њихове године изискују, што ће носити као живу рану до краја живота.
Има око двеста педесет милиона напуштене деце која лутају улицама широм света.
Та нам деца припадају као наша сопствена и треба да буду превасходни мотив наше борбе, и њихова најистинскија вокација.
Из нашег односа према тим сирочићима може да настане другачији начин живљења, у којем би окренутост себи самима била скандал, у којем би човек могао да открије и створи један другачији свет. Историја је највећи збир грешака, ратова, прогона, мучења и неправди, али се, истовремено, или управо због тога, милиони мушкараца и жена жртвују негујући оне најбеспомоћније. Ти људи отелотворују отпор.
Оно што сада треба видети, штоно вели Ками, јесте да ли је њихова жртва јалова или плодотворна, и ове је питање које треба поставити у сваком срцу, са озбиљношћу какву захтевају одсудни часови. У тој одлучности препознаћемо место на којем је свако од нас позван да пружи отпор; створиће се тада простори слободе који ће моћи да нам отворе до овог часа неслућене хоризонте. То је тај мост, тај прелаз преко којег ћемо морати да пређемо. Не можемо остати везани за прошлост нити можемо уживати гледајући у понор. У овом ћорсокаку у који смо данас запали, обнова човека и света указује нам се не као један од могућих избора, већ као нешто тако неодложно као што је рођење детета када за то куцне час.
Људи управо у самим кризним ситуацијама проналазе снагу да их преброде. То су доказали толики мушкарци и жене који су се, имајући као једино средство чврстину и храброст, изборили побеђујући крваве тираније на овом нашем континенту. Људско створење уме од препрека да начини нове путеве јер је животу, да би се обновио, довољан простор колики пружа једна пукотина. При томе је најважније да не дозволимо да се угуши оно што се може одржати у животу. Да одбранимо, као што су то херојски чинили потлачени народи, традицију која нам казује колика је светиња човек. Да не дозволимо да нам измакне драж малих тренутака слободе у којима можемо да уживамо: заједничко седење за столом са драгим пријатељима, пружање помоћи беспомоћнима, дуге шетње кроз шуму, захвалност коју осетимо у неком загрљају.
Некакав чин храбрости као што је ускакање у кућу коју је захватио пожар. То нису рационални поступци, и не треба ни да буду, јер оно што ће да нас спасе јесте љубав.
Е. Сабато „Отпор“ Стр. 93-100.
Превод са шпанског Славица Којић
Наслов оригинала La Resistencia
Плато издаваштво, Copyright за српски језик
Тираж: 1.000 примерака
Пожелимо Плато издаваштву десетине нових издања
[1] CONADEP, Национална комисија за нестале особе током владавине војне хунте у Аргентини. Сабато је био председник те комисије о чему је 1985. године објавио књигу Никада више – Прим.прев.