Мопасан о старости и смрти

Париз је био пуст те хладне ноћи, једне од оних ноћи које изгледају пространије од осталих и у којима се чини да су звезде на већој висини и да ваздух, у свом леденом даху, носи нешто што долази са још веће даљине него што су звезде.

У први мах њих двојица нису ништа разговарали. Онда Дироа, да би нешто рекао, изусти:

• Овај господин Ларош-Матје изгледа веома паметан и образован човек.

Стари песник промрмља.

• Мислите?

Зачуђен, млади човек одговори оклевајући:

• Па да; њега сматрају и за једног од најспособнијих људи у Скупштини.
• Могућно. У краљевини слепих ћорави су краљеви. Сви ти људи су, видите, осредњих способности, јер им се дух налази између два зида, новца и политике. То су ситничари, драги мој, са којима је немогућно ма о чему разговарати, ма о чему што волимо. Њихов разум је заблаћен, или, боље, загађен као Сена код Аснијера.

Ах, тешко је наћи човека који има широке погледе, крај којег осећате велики дах пространства који се удише на морској обали. Познавао сам неколицину и таквих, али су помрли.

Норбер де Варен је говорио јасним, али пригушеним гласом, који би одјекивао у ноћној тишини кад би га сасвим пустио. Изгледао је пренадражен и тужан, обузет оном тугом која неки пут падне на душу и од које душа трепери као земља под ледом.

Он настави:

• Шта мари, уосталом, да ли човек има нешто више или нешто мање дара, кад све мора пропасти.  

И ућута. Дироа, чије је срце те вечери било весело, насмеја се и рече:

• Вама је све црно данас, драги мајсторе.

Песник одговори:

• Увек ми је тако, дете моје, а и вама ће тако бити кроз коју годину. Живот је као брег. Док се човек пење, гледа врх и срећан је; али када стигне горе, одједном спази нагиб и крај, смрт. Лагано се пење, али се силази брзо. У вашим годинама човек је весео. Нада се много чему, што се обично не испуњава. У мојим годинама очекује се… само смрт.

Дироа прште у смех:

• Сто му, мене језа обузима кад вас слушам!

Норбер де Варен продужи:

• Не, ви ме данас не разумете, али касније ћете се сетити овога што вам сада говорим.

Дође тако тад, видите, и дође рано за многе људе, кад је песма отпевана, како се то каже, јер иза свега што човек гледа види смрт.

О! Ви не разумете ни саму реч „смрт“. У ваше доба она не значи ништа. У моје, она је страшна.

Јест, ту човек схвата одједном, а не зна ни како ни због чега, и онда му у животу све друкчије изгледа. Од пре петнаест година, осећам како она ради у мени као да носим у себи животињу која ме глође. Осећао сам, мало-помало, месец по месец, час по час, да ме обара као кућу која се руши. Толико ме је изменила да сам себе не познајем. У мени нема више ништа од мог ведрог, свежег и јаког човека какав сам био у тридесетој години. Видео сам ја како боји белином моје црне власи, и са каквом зналачком и пакосном спорошћу! Узела ми је чврсту кожу, мишиће, зубе, цело моје некадашње тело и оставила ми само очајну душу, коју ће такође ускоро однети.

Јест, издробила ме је, неваљалица, и извршила је полагано и страшно, секунд по секунд дуго разарање мога бића. И сад осећам да умирем у свему што радим. Сваки корак ме приближује њој, сваки покрет, сваки дах убрзава њен одвратни посао. Дисати, спавати, пити, јести, радити, сањарити, све што чинимо, то је умирање. Најзад, и живети значи умирати!

О! Знаћете ви то! Кад бисте размишљали само четврт сата, видели бисте је.

Шта очекујете? Љубав? Још неколико пољубаца, па ћете бити немоћни.

А, после? Новац? Чему? Да плаћате жене? Лепа срећа! Да много једете и одебљате и да вичете по читаве ноћи кад вас удари капља?

И шта још? Славу? Чему она служи, кад је човек не може више да узбира у облику љубави?

А онда, после? Увек је на крају смрт.

Ја је сад тако често видим да ми често дође жеља да пружим руке да је одгурнем. Она покрива земљу и испуњава простор. Налазим је свуда. Буба згажена на путу, опало лишће, бела влас у бради неког мог пријатеља пустоше ми срце и довикују ми: „Ето је!“

Она ми квари све што чиним, све што видим, што једем и пијем, све што волим: месечину, излаз сунца, пространо море, лепе реке, и ваздух лепих ноћи, тако сладак за удисање!

Ишао је полако, помало задихан, размишљао је гласно и готово заборављао да га ко слуша.

Па настави:

• И никад се једно виће не враћа поново на овај свет, никад… Чувају се калупи кипова, отисци који увек изнова праве исте предмете; али моје тело, моје лице, моје мисли, моје жеље неће се више никад појавити.

А родиће се, међутим, милијарде бића која ће као и ја имати на неколико квадратних сантиметара нос, очи, чело, образе и уста, па и душу, а ја се никад нећу вратити, никад се ништа од мене неће препознати у тим безбројним и различитим створењима, бесконачно различитим, мада приближно сличним.

За шта човек да се ухвати? Од кога да затражи помоћ? У шта да поверује?

Све религије су глупе, страшно глупе са својим детињастим моралима и себичњачким обећањима.

Само је смрт сигурна.

Застаде, узе Дироа за крајеве оковратника од горњег капута, и рече полако:

• Размислите о свему томе, млади човече, размишљајте данима, месецима и годинама, па ћете друкчије гледати на живот. Покушајте да се ослободите свега оног што вас затвара, извршите надљудски напор да изађете жив из свога тела, из интереса, из мисли и из целог човечанства, да бисте могли да погледате на другу страни, па ћете разумети колико су безначајне и препирке романтичара и натуралиста, и буџетска дебата.

Пође брзим корацима.

• Али, осетићете и грозни ужас очајника. Копрцаћете се, изгубљени, утопљени у неизвесности. Викаћете „у помоћ“ на све стране, и нико вам неће одговорити. Пружаћете руке, запомагаћете, да будете помогнути, вољени, утешени, спасени; и нико неће доћи.

Зашто толико патимо? Несумњиво стога што смо рођени да живимо више телом но духом; али стога што смо приморани да мислимо, створила се несразмера између нашег повећаног разума и непроменљивих услова нашег живота.

Погледајте обичне људе: они су задовољни само кад их не сналазе велике несреће, а и не осећају општу несрећу. Ни животиње је не осећају.

Опет застаде, замисли се мало, па рече уморно и резигнирано:

• Ја сам изгубљен човек. Немам ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, ни жене, ни деце, ни бога.

Па мало поћута и додаде:

• Имам само стих.

Затим подиже главу према небу, на којем се сијало бледо лице месеца, и изрече у стиховима:

На црном и празном небу, по којем плови звезда ретка, тражим да ми се питања тамног појави одгонетка.

Стигли су тако до моста код трга Конкорд, прешли га и упутили се поред Бурбонске палате. Норбер де Варен онда опет продужи да говори:

• Жените се, пријатељу, ви не знате шта је то живети сам у мојим годинама. Самоћа ме сад испуњује ужасном стравом; самоћа у стану, крај ватре, вечером. Чини ми се да сам сам на овоме свету, страховито усамљен и окружен нејасним опасностима, нечим непознатим и ужасним; а ограда која ме дели од мог суседа, кога не познајем, удаљује ме од њега колико и од звезда које гледам кроз прозор. Обузима ме нека грозница, грозница бола и страве, а тишина зидова ме ужасава. Тако је дубока, и тако тужна, тишина собе у којој човек живи сам. Та тишина не окружује само тело него и душу, и кад пукне нешто на намештају, човек задрхти до дна срца, јер се у томе суморном стању не чује никакав шум.

Опет је мало поћутао и додао:

• Ипак је добро имати деце, кад човек остари.

Стигли су до половине Бурбонске улице. Песник се заустави пред једном високом кућом, зазвони, стиште руку Дирои и рече му:

• Заборавите ово старачко преклапање, млади човече, и живите како доликује вашим годинама; збогом!

И ишчезе у мрачном ходнику.

Ги де Мопасан, Љубимац, стр. 147-151. Нолит 1966.