Мопасан о академији наука, народним посланицима и новинарству

• А ви, господине Дироа, који треба да сте обавештени боље него ико, кога ви више волите?

Он одговори без оклевања:

• У тој ствари, госпођо, ја никад не бих гледао на заслуге кандидата, које су увек спорне, него на његове године и здравље. Ни најмање се не бих распитивао о њиховој вредности, него о њиховој болести. Не бих истраживао да ли су превели у стиховима Лопе де Вегу, него бих се побринуо да се обавестим о њиховој јетри, срцу, бубрезима и кичменој мождини. За мене би јака хипертрофија, јако лучење беланчевине и, нарочито, јак почетак сушења кичме имали сто пута већу вредност него четрдесет свезака о родољубљу и варварском песништву.

Тишина и чуђење попратише ово мишљење.

Госпођа Валтер се осмехну и упита:

• А, што то?

Он одговори:

• Стога што увек ценим само уживање које нека ствар може да пружи женама. А Академија, госпођо, може истински да интересује жене једино кад неки академик умре. Уколико они више умиру, утолико сте ви срећније. А да би они брзо умирали, требало би бирати старе и болесне.

Како су и даље све биле изненађене, он настави:

• Уосталом, и ја сам као и ви, и ја јако волим кад прочитам у париским дневним вестима да је неки академик умро. Одмах се питам: „Ко ће га заменити?“ И састављам листу. То је игра, веома пријатна игра, којом се свет занима по свим париским салонима кад нестане којег бесмртника: „Игра смрти и четрдесеторице стараца!“

Госпође, још помало збуњене, почеше да се смеше, јер је његова опаска била сасвим тачна.

Уставши, он заврши:

• Ви их, госпође, бирате, а бирате их само зато да би дочекале да умру. Зато бирајте оне који су стари, што старији, и никад се не брините за остало.

Затим се веома љубазно удаљи.

Чим он изађе, једна од жена рече:

• Занимљив дечко! Ко је то!

Госпођа Валтер одговори:

• Један од наших сарадника, који још ради само ситне ствари у редакцији, али ја не сумњам да ће брзо напредовати.

Дироа је весело одмицао крупним корацима низ булевар Малзерб, поигравао је задовољан посетом и мрмљао: „Изврстан почетак“.

Тога вечера се помирио са Рашел.

Идуће недеље доживео је два крупна догађаја. Био је постављен за шефа одељења за дневне вести и позван на вечеру код госпође Волтер. Одмах је запазио везу између те две новости.

Француски живот је пре свега био финансијски лист, јер је директор био послован човек коме су штампа и послаништво служили као полуга. Пошто је своју доброћудност претворио у своје оружје, он је увек деловао под насмејаном маском честита човека, али, за послове, ма какви они били, употребљавао је само људе које је опипао, опробао, испитао и за које је знао да су препредени, смели и гипки. Он је веровао да ће му Дироа бити драгоцен као шеф одељења дневних вести.

До тада је ту дужност вршио секретар уредништва, господин Боаренар, стари новинар, исправан, тачан и обазрив као какав чиновник. За последњих тридесет година био је секретар уредништва код једанаест разних листова и ни у чему није изменио начин рада и посматрања. Прелазио је из једног уредништва у друго, као што се мења ресторан, и једва је запажао да кујна нема потпуно исти укус. Политичких и верских мишљења није имао. Био је одан сваком листу, окретан у послу и драгоцен са свога искуства. Радио је као слепац који ништа не види, као глувак који ништа не чује, и као нем човек који никад ни о чему не говори. А био је веома честит у послу и никад се није примао нечега што није сматрао за поштено, часно и исправно са посебног гледишта свога заната.

Господин Валтер га је, додуше, ценио, али често је желео да повери неком другом човеку дневне вести, које су, како је говорио, срж једног листа. Кроз њих се протурују новости у свет, пуштају се гласови, утиче се на публику и на приход. Између двеју вести о вечерњим забавама треба умети протурити, правећи се невешт, понеку важну ствар, више подметнуту него речену. Треба, подразумевањем, дозволити да се наслути шта човек хоће, демантовати на такав начин да се глас још више потврди, или тврдити тако да нико не верује у оно што се јавља. Да би их сви читали, треба свако, свакога дана, да нађе у дневним листовима макар један редак који га занима. Треба помишљати на све и свакога, на све друштвене слојеве, на све врсте занимања, на Париз и унутрашњост, на војску и на сликарство, на свештенство и универзитет, на општинске одборнике и љубазнице.

Човек који их уређује и који командује батаљоном репортера мора бити увек будан и увек опрезан, неповерљив, далековид, препреден, окретан и гибак, наоружан свим лукавствима и обдарен непогрешивом проницљивошћу да би на први поглед открио лажну вест, проценио шта треба рећи, а шта треба прикрити, и наслутио шта ће утицати на публику; а требало је и да уме то да представи на такав начин да стократно одјекне.

Господин Боаренар је имао дугу праксу, али су му недостајали умешност и довитљивост, а највише му је недостајала урођена препреденост, која је била неопходна да би човек, свакога дана, могао да погоди тајне мисли директорове.

Требало је да Дироа усаврши тај посао, и он је дивно допуњавао редакцију оном страном „која је бродила по државним плићацима и политичким дубинама“, као што је говорио Норбер де Варен.

Подстрекачи и стварни уредници Француског живота били су пет-шест народних посланика, заинтересованих у свим спекулацијама које је покретао или подржавао директор. У скупштини су их називали „Валтерова банда“, и завидили су им што са њиме и преко њега долазе до пара.

Форестје, политички уредник, био је само лутка тих пословних људи и извршилац њихових намера. Они су му дошаптавали уводне чланке, које је он после писао код куће, да би, као што је говорио, био мирнији.

Али, да би листу дали књижеван и париски изглед, придодали су му два славна писца различитих врста, Жака Ривала, писца савремених догађаја и Норбера де Варена, песника и писца измишљених догађаја или приповедача нове школе.

А затим су, из великог и најамничког табора писаца сваштара, јевтино најмљени уметнички критичари за сликарство, музику и позориште, један уметник за криминалне вести и један за трке. Две даме из отмених кругова, „Ружичасти домино“ и „Бела шапица“ слале су породичне вести, расправљале о моди, о отменом животу, лепом понашању, вештини опхођења, и износиле тајне угледних госпођа.

И Француски живот „је пливао по плићацима и дубинама“, управљан свим тим разним рукама.

Ги де Мопасан „Љубимац“, стр. 133-137, Нолит, 1966.