Meša Selimović o bosancima

Једном ми је показао богаља Џемаила, кога су дјеца вукла у колицима, а избатргавао се у своју терзијску радњу на два штапа, вукући сакате осушене ноге. Док је сједио, изненађивао је свакога љепотом и снагом, мушким лицем, срдачношћу осмијеха, широким раменима, јаким рукама, стасом као у пехливана. Али чим би устао, сва би се та љепота порушила, а према колицима се батргао као богаљ кога је било немогуће гледати без жаљења. Обогаљио се сам. У пићу је оштрим ножем ударао у своја стегна, док није исјекао све жиле и мишиће, па је и сад, пијући, забадао нож у сасушене патрљке не дозвољавајући никоме да му приђе, нити је ко могао да га савлада, толика му је још снага остала у рукама. – Џемаил је наша права слика, босанска – рекао је Хасан. – Снага на патрљцима. Сам свој крвник.  Обиље без правца и смисла.

–          Шта смо онда ми? Луде? Несрећници?

–          Најзамршенији људи на свијету. Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због порекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд унапријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели би смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа, па и ова љубав. Зар смо ми случајно овако претјерано мекани и претјерано тврди, весели и тужни, спремни увијек да изненадимо свакога, па и себе? Зар се случајно заклањамо за љубав, једину извјесност у овој неодређености? Зар без разлога пуштамо да живот прелази преко нас, зар се без разлога уништавамо, друкчије него Џемаил, али исто тако сигурно? А зашто то чинимо? Зато што нам није свеједно. А кад нам није свеједно, значи да смо поштени. А кад смо поштени, свака част нашој лудости!

Закључак је прилично неочекиван, као што је и цијело размишљање чудно. Али је згодно, јер може да објасни све што човек учини или неће да учини. Ја нисам боловао од те историјске и завичајне болести, будући да сам вјером везан за вјечну истину и за широке просторе свијета. Његово становиште је уско, али се нисам спорио с њим, зато што сам имао важнијих брига, зато што ми је пријатељ, и зато што сам држао да је мисао додуше расколничка али безопасна, јер гуши сама себе. Чак ми је понешто објаснила та измишљена мука, која је нека врста пјесничког објашњења његове промашености, или оправдавање великог паметног дјетета, свјесног да узалуд траћи свој живот. У ствари, богат а поштен, шта је могао друго да учини? Није сам стекао богатство, па га није ни поштовао, али није желио ни да га се лиши. Зато је вјештачки намјештао да га живот жуља, измишљајући ове мале занимљиве лажи, да би умирио савјест.

Преварио сам се и у томе, као и много чему што се тицало Хасана.

 

Derviš i smrt, str. 418-420, „Sloboda“, Beograd 1981