Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Санта Курс, Боливија
1967.
Протекла је скоро читава година жестоких окршаја, недавно је по дојави Хоакинова група упала у клопку код Веда дел Јеса, обруч око Чеове групе све се више стеже, и тако одлучују да напусте ту област и потраже другу, безбеднију, где ће бити делотворнији у учвршћивању герилске борбе. Поподне почиње и војници полазе: бој се чини неодложним.
Иако ју је боливијска војска запленина, на последњој страници зелене бележнице, с датумом од 7. октобра 1967, може да се прочита: „Навршило се једанаест месеци од наше герилске инаугурације без икаквих компликација, готово буколико…“ Те речи ничим не указују на епилог херојске епопеје која се у овом Дневнику, нигде се не указује ни најмањи знак обесхрабрености, песимизма, поражености; напротив, делују као почетак, као предговор.
Осмог октобра пак, до убогог школског здања Ла Игере бива пребачен рањени заробљеник, замишљен и без даха, једва може да хода усправно, бори се с тежином која се уротила против усправљености његових рамена, с тежином наталоженом протеклих неколико месеци испуњених недаћама, болештинама, смрћу пријатеља и другова, непоузданошћу извесних сарадника, нимало пожељном одговорношћу за животе других, блиских, недостајањем драгих бића. Терет што се сручио на његова плећа једнак је збиру телурских сила, међутим ту је он, и даље не узмиче, ту су и остали, усправни, у браде зарасли, наоружани уверењима, у приправности за нову битку.
Нешто касније, везан на лежају поред земљаног зида, у ишчекивању пресуде која му је унапред позната, у тишини посматра тумарање стражара. Неки су надменији од других, како то већ бива код ситних душа које се преурањено радују победи, ту и тамо се утркују између себе ко ће више да вређа оног кога сматрају жртвом, али поштовање које побуђује и снага која избија из његовог скамењеног погледа, тај поглед који иначе дубоко допире до свакога, зауздаје шепурење кукавичлука и убрзо постаје пометња.
Они се налазе пред страховитим раскршћем, с једне стране у рукама имају једног од најистакнутијих револуционара кога су икада упознали, громаду врелине и чврстих ставова, некога ко може да прерасте у живи доказ наводне стране агресије или мрачног плана комунизма да завлада светом, док је са друге стране то непоколебљиви тужитељ који може сваки трибунал да претвори у трибину који би, и независно од исхода некаквог судског поступка, могао да покрене опасну политичку игру неизвесног краја.
Ослободилачка војска Боливије већ се прочула, извела је низ акција на боливијској територији, углавном са успехом, а да то нико није успео да спречи; ни домаће јавно мњење ни свет у целини нису могли да се оглуше о догађаје, свуда се већ и у ваздуху осећа наклоност, чак и када из тога није проистекло масовно приступање снага које је требало да се прикључе борби.
Догађаји који су се управо тих дана одиграли, намерно или нехотице, прибавили су огроман публицитет герили, терен је припремљен како би у релативно кратком року уследили очекивани плодови. Укратко, то је изузетно осетљив тренутак за status quo, они којима је стало до тога да га одрже мора да су тога свесни, свесни да га је немогуће одржати, па неумољиво призивају расплет којим се унапред хвалишу.
Већ је по себи парадоксално што је од школе начињен затвор, али одиста је не само узалудно него и пустопашно и злоделно то што се умишља да ће стрељањем бити убијене идеје, и то тамо где је требало да уроде плодом. У ваздуху се сад осећа жеља за осветом, то је уобичајено држање ситних душа, које вечито бране своју ствар тако трапавим средствима.
У кратким тренуцима мировања, док покушава да растегне везове како би умањио утрнулост удова, опрашта се од сећања, у друштву супруге, окружен децом, родбином и најближим пријатељима, од своје Аргентине, своје Кубе, од света и Фидела. Брине о судбини оних који су успели да се извуку из замке, размишља…
Било је свакако оних који су се похвалили или били похваљени што је боливијској војсци придонео такву „славу“. Хапшење команданта Геваре било је чисти кисеоник за клонули режим без икаквог престижа, тако су барем мислили, међутим како може дух будућности да буде заробљен у прошлости, како може да се затоми пример. Док му је нога крварила, а пушка остала неупотребљена, тог дана су успели да дохвате човека, али само зато што је то био човек и по, прави брат и револуционар до сржи, од оне врсте коју само љубав покреће.
Могао је да разбије обруч, зар неко да посумња у његово тактичко знање, али више је волео да остане уз оне који нису могли даље да га прате, наравно, мислим на болесне и рањене. Одавно је могао да напусти Санта Крус, али ипак је одлучио да сачека, да настави потрагу и да не остави Хоакинову групу, били су то драгоцени дани које он, међутим, није сматрао изгубљеним. Могао је да допусти да се Ћелави и Француз, тај што га је после сатанизовао, сами снађу до града, где је требало да обаве разна задужења, али намеравао је прво да их остави на месту које му се учинило релативно сигурним.
Тај човек је тако интензиван и пун да не може да стане у скучена мерила оних који му суде, да, зашто то порицати, има их који га се и те како боје и који га критикују, то је многи неуморни кафански револуционар, то су бирократе, кукавице као што и доликује, то је подлац, опортуниста, то су тирани олигархије и олигарси демократије. Из разних разлога крију се од њега или настоје да га сакрију илузорним покровом о томе како су утопије неоствариве, али највише је оних који с њим деле, или у појединачним деловима или у потпуности, његову визију будућности, а они су већина, и ти га и те како цене.
Његова величина једва се примећује у тим тренуцима, историја ће поставити његов домет. Његови заробљеници су доброг здравља, његови заробљивачи само што нису приступили одмазди што се одважио да се са свега педесетак наоружаних људи супротстави читавој армији, истренираним трупама које империја финансира, ослоњена на своје преторијанске ренџере.
Недалеко отуд, у ноћним часовима, малобројна група људи окупљених у области одсеченој неприступачним рељефом, од којих неки имају незалечених рана док су сви изгладнели, обневидели од жеђи и исцрпљени до неописивог – док им је неизвесност утиснута у лица – очајнички траже вести, преко преносивог радио-пријемника, не би ли сазнали где им се налазе остали другови, вољени вођа. Не знајући шта их је снашло, подбодени незадрживом слутњом велике несреће, нервозно окрећу дугме у потрази за веродостојним станицама, иако су и њима приступали, као што је природно, уз огромне резерве. Из искуства и књига знали су да, уз суптилну употребу, исконска потреба герилца за информацијама може да се претвори у смртоносну замку, или да га, у најбољем случају, одведе кривим правцем, али тај пут су били спремни да се задовоље и најмањим трагом који ће им омогућити да нешто предузму, без обзира на последице.
Предузети нешто сходно осећањем солидарности према браћи по оружју и по идејама. Воља за пружањем помоћи и спасењем покрета надјачала је разумљива оклевања која су се јавила у вези са исходом акција за избављење, упркос одсуству Чеа и остатка другова, јер оно што је било озбиљно угрожено у тој почетној етапи формирања била је сама Ослободилачка војска, та због које су толико пута ставили главу у торбу, те је због тога увек, у правом часу, и испружена рука била спремна.
До у танчина беху испунили задатке које су пре тога утаначили, ако није ту, онда је тамо или некамо, тако је била испланирана могућа евакуација људства, и тако је било договорено место где ће се изнова састати у случају невоље или организованог повлачења. Према томе, није било разлога да се ичега постиде током, за неке, толиких месеци борби по боливијским беспућима, а за друге током читавог једног века заједничких недаћа, оскудних намирница и мноштва надања и снова, док једни друге спасавају, док се свако излаже опасности због другог, док се губе драги пријатељи, чланови породице, иако су били као обамрли, с немиром неоснованог али уједно и логичног осећања кривице, с немиром неоснованог али уједно и логичног осећања кривице, са зебњом и неспокојем латентног безнађа. Без речи су молили да могу поделити усуд осталих, какав год тај усуд био, и мада су терали оптимизам да им овлада умовима, срце је тукло на необичан начин, као да, уз недостатак ваздуха, најављује неминовност која је дотле за њих била незамислива.
Тако је стигла драматична вест, Че је погинуо у борби, према истим изворима који су подробно описивали шта је код њега нађено и друге такве ствари, што су могли знати само они који су непосредно с њим. Тада, а да више није остајало места сумњи, схватише да је оно што су имали у виду тек као далека могућност сада тврда и хладна стварност, стварној која све обавија везујући сваку мисао и сваки мишић. Шта урадити, шта треба да се уради, зашто су тамо, шта је дужност. Одговор је морао да буде на висини догађаја, емоције су их преплављивале, а време је хитало, војска није обуставила потеру, питање је минута или часака када ће их пронаћи, према томе треба одмах да ступе у дејство, колико ли је успомена надрло у њихове главе, колико још свежих гласова, колико саучесништва. Можда се враћала једна од реченица које тако моћно своде велике истине на неколико речи, „у револуцији се или побеђује или гине, ако је права“, можда је била нека друга, неко клаћење између неодређеног растанка и непомућене вере у циљ, та реченица коју смо толико пута чули: „Заувек до победе“. Шта је сад то важно, важно је једино да уколико се борба настави, без обзира на големи губитак, биће да су Че и његови саборци победили, ако се та борба напусти, без размишљања о данашњици и сутрашњици, његова химна, скројена по мети сиромашних изоштреног слуха, остаће исто тако беживотна као и његово тело.
Они ће донети одлуку која ће обележити ток ове историје, знамо да ће народи изрећи последњу реч, али повољан је знак, непогрешив, када се тело револуционарних снага придружује мислима и деловању својих лидера. То овековечује стремљења, а они који буду пали или посустали биће замењени и опет ће се изнаћи довољно снаге за успех. Тако настаје чувени договор малобројне Ослободилачке војске Боливије – борити се до последњег, наставити борбу до остварења основних циљева гериле, дубоко укорењених у историјској мисли Латинске Америке и самог Чеа, крчећи пут новим епопејама у борби народа за искупљење.
Деветог октобра, а у оној јадној сеоској школи у Ла Игери, невелик њен простор стешњава једно од најдоследнијих бића које се икада појавило на Земљи, стешњава бескрајног човека док је он стрпљиво чекао смрт коју су му наменили његови џелати и, без очекивања, бесмртност која је произашла из онолике емпатије између његових замисли, увек најчистијих, и његових дела, увек најнесебичнијих. Из Вашингтона стиже наредба нека буде убијен; поданици ће бити и овога пута послушни, и једним метком за другим поткрадају живот из поноситог тела герилца; ужасна, жалосна грешка. Прераста, али не зато што они то желе, у неприкосновени симбол отпора, борбе за праведно, страсти, неопходног човека унедоглед умноженог у идеалима и мишицама оних који се боре, што је, у крајњој линији, оно чега се послушници и њихов свемоћни газда највише плаше.
Никад нису разумели да је бесмислено смерати убиство парадигматске снаге творца светлости, несусталог радника и учењака какав је био Че, чудесног кондотијера који и даље задаје тешке ударце бирократији и аристократији, и то чак из бестежинског стања небивања; нису чак разумели да је немогуће смањити, макар за трептај, ту извесност која, по сили узора што га је он оличавао, значи да појединац може да буде супериоран, да може да промени свет набоље и да оплемени друштво у којем живи.
Да се закључити, колико је био неопозив у својим уверењима, да не би престао да верује, чак ни садистички унакажен, да револуционари треба, само ако је то заиста неизбежно, да призову силу, макар она била тек један примитивни зов, при чему ни тада не сме она да буде пропраћења свирепошћу, јер би то било у обрнутој сразмери саме природе револуционара. Као што исто тако можемо да тврдимо, без бојазни да ћемо погрешити, да нико није могао да згази његову жељу за животом, ту жељу која са тим више осећа што се све више разлабављују узде околности, па се онда и оне преузимају, те узде које добијају врхунски подстрек када се воља, против уморних плућа, бори за један удисај ваздуха.
Мртав пада човек без пресуде судова и размишљања, пада нов човек и с њим клија и уздиже се призор при којем нов човек није ни илузија ни химера, него је стално обнављање, него је жетва за све друге и за себе самог, како би и даље растао и за собом оставио осредњост, не би ли био, макар последњи пут, другачији. Бољи. Одједном се отеловљује сан вековима успаван, оно ново тада постаје етика, постаје сталност у врлом, не очекујући никакве награде, још мање некакве мистификације. Јер овога пута може и мора да буде пре свега људски.
Камило Гевара Марч
Истраживачки центар „Че Гевара“
Јула 2005.
„Ернесто Че Гевара: Дневник из Боливије“ Космос издаваштво Београд, 2020. Стр. 11-17.