Kakva bi danas bila Srbija da je Pekić pobedio Šešelja?

Није луд ко с лудим живот води. Луд је онај, госпо, коме лудо – годи. (Том 7, 560)

Свака Историја – а то важи за породице каогод за народе и појединце – личи на тешко натоварена кола која се, успоравана кочницама, спуштају низ неку стрмину. У почетку се њени точкови споро, опрезно, пипаво котрљају. Али, како се дну примиче, споне лабаве, кочнице губе снагу точкови се све више отимају њиховом гвозденом загрљају и кола опако убрзање добијају. Ускоро ће се и стрмоглавити. Људи на колима Историје, која су на почетку пута с лакоћом могла пратити шта се унаоколо  збива и посматрати повесни предео кроз који се спуштају, премда га често разумевали нису, сада га схватају, знају куда стрмина води, али, усред брзине пада, једва шта од ње могу видети, а поготову правац силаска променити. Никакво разумевање принципа пада неће кола зауставити. Принципи су, у међувремену, од услова кретања, постали његова једина сврха, кретати се постало је б е з у с л о в н о  п а с т и. Разумевање смисла кретања било је потребно пре пута, пре ступања на стрмину, али, авај, тада се мислило једино на – кретање. (Том 7, 595)

Министар Краљевске владе г. Теодор Његован на Бледу је, код намесника, принца Павла, и Максимилијан од њега то очекује телефонску поруку која ће од Југославије, генетичког монструма версајске политичке лабараторије, направити ускоро земљу Реда и Рада. Да у чекању време не губи, саставља он у глави уводник што ће га једном, кад време дође, кад се тај Ред успостави, кад се с Радом уистину отпочне, у своме листу објавити. Није начисто са свим идејама будућег коментара, мораће се и Теодором консултовати, као председник владе имаће, свакако, и тај неке нарочите захтеве, али је сигуран да ће његова стратешка основа бити здрава и национална, и да се народу, годинама завараваном конфузним и застарелим програмима грађанских странака и корумпираним себичним интересима либералних, плутократских и јудеобољшевичких котерија и клика, мора једном бескомпромисна  истина рећи. „Без очишћења, ни оздрављења нема“, диктирао је Максимилијан програм Српског препорода, „без одбацивања старих заблуда, нема ни прихватања нових истина. Међу првима је да нема јаке државе у којој већинска нација није јака. А она не може бити јака ако се деценијама програмски одриче својих битних историјских аспирација. Срби су изграђивали Југославију на отуђивању свих оних особина које су их у националном и историјском животу одржавале. Свој пламен гасећи, појачавали су снагу других. Изнад националне стављали су политичку концепцију државе. Зато је повратак Срба српству предуслов за изградњу српске будућности. Српска традиција, српско осећање, српски рад морају одређивати историју Србије“. Овлаш прелете визију текста на првој страни листа, додаде негде реч, негде је одузе, стави последњу тачку, потписа се псеудонимом, пребриса га, замени иницијалима, а потом и пуним именом, и осмехну се. Био је задовољан. Препород народни могао је отпочети. (Том 7, стр. 599-600).