Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи

https://domanovic.org/tag/kako-se-proveo-sveti-sava-u-visoj-zenskoj-skoli/

Ову ствар нисам ја измислио. Читао сам некад, ваљда још дететом, о некој занимљивој Вишој женској школи, али да би ствар била разумљивија, ближа нама, узећемо да је то Виша женска школа.

У тој школи из давних времена све сами женски учевњаци. да их види какав наш наивни сељак како су метнули преда се дебелу књижурину, прекрстили  ногу преко ноге, метнули и наочари женски учевњаци, пуше и намрштено студирају, би се човек лепо претурио од смеја. Причао би то сигурно свуд по селу, али му не би нико веровао, као оно Црногорци Драшку војводи кад се вратио из Млетака.

Даклем, студирају, баве се науком, свађају се као и све женске, живи су, брате, створови; оговарају се повише, кад се раздраже, плачу; некад без разлога певају; елем, укупно узевши све то, врше узвишену просветну мисију.

Али не може све добро да буде. Управа у тој школи никако није ваљала. Мењало се сваки час. Управљале су женске, управљали мушки, али не иде. Чим нов управитељ, узрујају се женски учевњаци као пчеле, и дан, два, па одмах оспи грдњу:

– Не ваља, не ваља, пропаде школа!

Тако је то текло из године у годину, па се и самоме Богу додијало. И добри Бог се реши да учини крај тој невољи, реши се да сам он пошље из раја управитеља који ће благо, мудро, рајски управљати да би се женски научници бавили што плоднијим научним радом.

И Бог оде у свој кабинет за примање и зовне начелника св. Петра.

Уђе Петар с пером за уветом и с неким актима.

– Шта је то?

– На потпис, Господе! – рече и поклони се дубоко.

Бог разгледа акта, па се горко осмехну. Св. Петар је прегледао нова документа и исправе нових особа које су дошле у рај и међу њима нађе да су тројица ушли у рај са лажним исправама и под туђим именом. Сва тројица Срби.

– Ко им је дао ово? – пита Бог љутито.

– Српски попови, Господе, муку с њима имам, грдно подваљују. Е превариће док трепнеш…

– Добро. Остави то сад… Најзад, изгледа ми да тај сталеж у Србији треба укинути или променити митрополита! – рече Бог као за се и одгурну акта, па настави: – Него ја сам тебе за другу једну ствар звао.

Петар се дубоко поклони.

– Видиш, Петре, Виша женска школа у Србији врло рђаво стоји. Ја више не могу да подносим грају и дреку и да слушам жалбе на управу те школе. Ја сам се решио да пошљем одавде једну рајску душу, те ваљда ће им дати џевапа и ваљда ће се моћи повратити мир и ред. Него, деде ми кандидуј неког Србина овде из раја да га пошљем тамо за управитеља.

– У последње време, Господе, Срби иду у пакао, а и оно што наиђе овамо, то су стари, прости и неписмени људи. Министри, владике и попови су у паклу. Него, ја мислим, Господе, да пошљемо преподобну Параскеву.

– Врло добро, она ће моћи са женскима, него добро би било да се споразумемо и са референтом за православне ствари, Св. Луком.

Дође Лука и поклони се дубоко, па ће први:

– Ја сам баш сад и мислио да дођем до тебе, Господе!

– Нужда нека?

– Нужда, Господе, да ми овериш квиту за аконто.

– Зар опет? Па ономад си узео. А, ја ћу забранити да се у рају пије ракија! … Засад ти праштам, него слушај! Кога ћемо да пошљемо из раја за управитеља Више женске школе у Србији?

– Е, то је тешко.

– Петар вели Параскеву.

– Параскева може – сагласи се Лука и врати квиту у рукама. Бог зазвони громом, севнуше муње, потресоше се седмора небеса и Параскева пред њега, чак са шестог неба. Тамо је вршила дужност неке „милосрдне сестре“.

– Кћери Параскева, ми смо се сагласили да ти идеш у Србију и тамо будеш управитељка Више женске школе.

Заплака и завапи преподобна Параскева:

– Господе, ако скривих што имену твојему, боље ме у пакао гони, ја са женскима не могу изићи на крај.

Сажали се господу. Неће на силу да је поставља, а и није ни по уставу небеском, који се много боље поштје него код нас у Србији. Шта је могао да чини, већ нареди Параскеви да иде.

Звали су Магдалену, звали Благу Марију, звали Огњену Марију, свака од њих одговори као и Параскева. Хтео је св. Кату, ал’ она је Шокица. Мука жива. Замисли се добри Бог шта ће и како ће. Наједаред, присети се Лука, па ће рећи:

– Знаш шта, Господе? Пошљи Саву, српског просветитеља, он ће најбољи бити за то место.

Зовнуше Саву.

Уђе Сава смирено, благо, поклони се и стаде у један крај Божијег кабинета.

– Приђи ближе, чедо моје Саво, рече Бог, и Сава се приближи и клече на колена пред Богом.

– Ти ћеш, Саво, ићи наново у Србију да тамо будеш управитељ Више женске школе. Ако пристајеш, ја ћу одмах написати указ и наредити да ти се изда путни трошак.

Сава, просветитељ наш, заплака од силне радости, заплака, као што се заплакао кад му је отац Немања умро, подиже се и целива скут хаљине Божје, па рече:

– Ово, ми је, Господе, најсрећнији дан у моме животу. Ја ћу сад моћи да продужим онде где сам пре толико векова стао.

Обрадова се Бог што се тако лепо свршило, загрли Саву и пољуби га у чело, а затим написа указ:

             Ми
Бог Господ Саваот
по милости својој и вољи својој
Господар
свију простора и  свих васељена, свих небеса, ствари и душа, постављамо:

за управитеља Више женске школе у Београду

Саву-Растка Немањића

С А В А О Т, с. р.

Свети Петар удари рајски печат на указ и потписа према Божијем пропису:

„Видео и ставио печат, чувар рајског печата, Петар с.р.“.

Лука му написа спроводно писмо за наше Министарство просвете, дадоше му пасош, и Бог нареди да се из „Фонда за српску просвету“ изда Сави путни трошак.

– Та је партија утрошена, Господе!

– На шта?

– Па, нешто узе св. Илија, те утрошио за барут; пуцао! Нешто опет узели референти књига, нешто просветне комисије, а оно друго смо издали неким Црногорцима. Њих увек протежира владика Његош.

– А и томе Илији до пуцања, као да проба Шкодине топове. Млати се као луд овде по небесима! – рече Бог прекорно, па извади новац из свог џепа, те даде Сави за пут, па кад се Сава крете, рече му:

– Чујеш, Саво, кад идеш за планету Земљу, сврати на Месец, тамо има има живих Срба, ако још нису „спали с Месеца“. Тамо има неколико чланова Академије наука, тамо је и Главни просветни савет, а тамо је на Месецу и велики филозоф Бранислав Петронијевић. Он је толико отео маха да ми почиње и конкурисати. Поздрави ми много тог највећег човека планете Земље.

Сава завеза чвор на епитрахиљу да не заборави поруке Саваотове, па се крете облацима пут Месеца.

Мало се св. Сава бавио на Месецу. Потражио је оне Србе што му Господ рече, али они су грешници већ били „спали с Месеца“. Одмори се мало светац, разгледа околину, сними неке интересантније пределе својим „момент-апаратом“, посла неколико анзист-карти с Месеца својим пријатељима у рају, и онда, шта је могао друго, већ да продужи пут за Земљу.

Кад је стигао у Београд, поноћ је давно била превалила. На Саборној цркви искуцавало је већ један час по поноћи. Саву је интересовало да прође мало улицама београдским. Нигде живе душе. Само погдегде стоји патролџија шћућурен уза зид на каквом ћошку. Једино што су ноћне меане отворене. Дрече неки промукли гласови неку одвратну песму, меанџија дрема уз келнерај, а дремљиви Цигани шкрипе досадно у своје ћемане. Светац није могао лако издржати да гледа овако одвратне сцене, те пође даље. Кад наједном угледа на Теразијама осветљена два прозора на једној двоспратној згради.

– Ко ли је ово још једини будан? – помисли и упита ноћног стражара.

– То је Министарство! – рече му стражар.

– А ко је у оној осветљеној соби на доњем боју?

– То је господин статистичар, врло вредан, управо највреднији чиновник у Србији. Увек он ту седи више од пола ноћи.

– Па шта ради унутра?

– Каже момак да чита неке романе и ради неке своје послове, пише приче, шта ли? Сви о њему веле у Београду да је највреднији чиновник.

– А он седи ту да уштеди код куће дрва! – помисли добри светац и оде даље.

Сутрадан се већ сазнало за долазак просветитеља Саве. Тај изненадни долазак сваки је тумачио на свој начин, а нико ни изблиза није се могао сетити правог узрока.

Два попа, присни пријатељи митрополитови, одмах су се пожурили да известе његово преосвештенство о доласку светитељевом.

– То није добро! – вели високопреосвештенство.

– Зло и наопако! Све ће нас побријати! – веле они попови.

Митрополит – тај неки, ко ти га зна који – забринуо се грдно. Одмах му сину кроз главу да је св. Сава дошао у Србију да постане митрополит. А и шта би друго могао помислити. Рече поповима да иду, а он узе огледало, па се стаде загледати. Удешавао је како ће му лице изгледати светачко; превртао је очи, трљао нос, загледао браду и чело!

Брада није довољно седа, а нос га страшно бламира. Брзо на посао. Истуца сумпора, запали и намести браду тако да дим од сумпора иде на њу. Држао је неко време, али није могао дуго издржати, гушио га је сумпор. Исцеди неколико лимунова у једну чашу, па у то умочи нос да би колико-толико добио светитељски изглед. Погледа опет у огледало, удеси џубе према лицу; измиче се, примиче се, гледа се, али не иде.

Нити светац, нити ништа; пре, боже ме прости, личи на каквог мамурног бандиста, него на светитеља.

У муци својој и једу, зазвони за секретара.

– Чујеш – рече му трудећи се да му глас изгледа изнемогао, мек, светачки – дошао је амо св. Сава. Он ће без сумње гледати да се докопа мога места, а онда си и ти пропао. Објави свима да сам болестан и да не могу апсолутно никога примати. А ти, вере ти, отиди по чаршији, па се разбирај куд Сава иде, с ким се састаје, шта говори. Ако могаднеш још с њим да поразговараш, гледај те га онако твојски искушај, па ми све достави. Сад морамо добро да запнемо ако не мислимо да изгубимо господство. То једно, а друго: пошљи одмах у „Вечерње новости“ нотице о мојој спреми, и како ме данас не би нико с успехом могао заменити. Затим, добро би било да отац… он ми је десна рука, напише одмах једну брошурицу под насловом: „Злоупотреба св. Саве у манастиру Студеници“.

Секретар оде да изврши ове оштроумне наредбе „Господинове“, а преосвештенство клону од страха и умора, па зазвони за момка и нареди да му донесе пола литра коњака, колико тек да мало окрепи душу и да се од страха приповрне.

Уз друго пола литра, не само што му страха нестаде већ постаде ратоборан, па мислећи на св. Саву, шкрипну зубима, скреса Христа Бога, па извадивши из џубета револвер прогунђа:

– Ово ће да му суди!

Затури се на канабе, клону и заспа спокојним, тихим архијерејским сном.

Узмували се, бога ми, и професори Велике школе. Сад је избор професора Универзитета, па се као прибојавају конкуренције.

Само се наставнице Више женске школе нису плашиле, оне ни сањале нису да ће им баш св. Сава бити управитељ, а иначе шта би се за њега могле интересовати. Он је стар, долази са оног света, а калуђер, што је најгоре: дакле, шта се онда ту још могу интересовати наставнице женске школе.

Док се по Београду нагађало и разбирало о Савином доласку, дотле су оне као и обично правиле помало сплетке, помало се оговарале, помало уздисале над судбином света; или су уз шољу чаја седеле уз дрвени округли сточић, држале на њему руке и призивале духове. Многим овим васпитатељкама будућих Српкиња, мајки и домаћица то је најмилија забава.

А и шта ће? Ко више од њих – како веле – осећа горчину и тежину овога рђаво смишљеног света, а уз то кад дође непријатна, одвратна наставничка дужност, да те сам бог сачува. Наставница често мисли на удају, а овамо мора да пита граматику, или тако шта глупо, и да слуша како ученица одговара да се именица кост мења по четвртој врсти. Нека иде и кост и граматика дођавола, коме је још до тога стало. Разуме се да звоно за одмор падне као мелем на душу, и одмах се бежи у канцеларију; ко ће се још разговарати са том балавадијом; то је непријатно, досадно, то није посао за те више душе, за то су слушкиње, или гувернанте, а не ученице с Универзитета.

Елем, како то слатко пада кад се после школе нађу уз „асталче“.

Сточић се заклати, а оне у грохотан смех!

– Ко си ти, јави се!

Тишина.

– Јеси ли тај?

Тишина.

– А тај и тај?

Опет тишина.

– Тај?

Сточић се поклони.

– Он, гле молим те, о, о, о! Он, замисли! Ћутите, чекај да питамо редом. Хајд’ ти  прво! Немој… Стани!… Чекај, ја ћу прва… Добро, почни… Не, него ти питај за све…

– Чекајте. Кад ће се удати, кроз колико година…?

Туп, туп, туп.

– Три… Ура… Ха, ха, ха, ха, ха, ха! Честитамо!

– Јух,  боже! Лаже само! Повуци ме мало за нос!… Питај за кога…

Сад се нагађа: Је ли тај, је ли тај, је ли тај? … Сточић ћути. – Је л’ у Београду?

Сточић се поклони.

– Је л’ чиновник?

Ћути

– Трговац?

Поклони се

– Јух, трговац! – и одјекне урнебесан смех, настане врисак.

Тако редом распитују прво за удају, па онда пређу и на другe важне ствари.

– Деде погоди колико имам година ја.

Тупа, тупа, тупа, тупа, броји сточић, дотера до двадесет и пет, па распали даље: тупа, тупа… тупа, тупа!…

– Ју, хоће л’ стати, бог га убио!

– Куку, ти га дрмаш!

– Јок, здравља ми!

– Не погађа добро.

Затим се пита колико ће још година живети, па се онда пређе на разна шаљива, интересантна питања.

Па кад буде време вечери, разилазе се, и свака мисли о ономе што је сточић прорекао. Нека утешена, нека тужна, те уз пут гунђа како то све није истина, али је ипак слутња мори и дави.

Ако на сточићу не погађају, некад бацају карте.

– Црномањаст момак те воли… Препрека је плава удовица која има паре… Предстоји ти велико путовање.

Разуме се да је оваква душевна храна пријатнија од школе и разговора са дечурлијом о задатку мајке, домаћице и будуће наставнице. Слабе нерве хране овако луде ствари, то годи болесним живцима.

Сава се с документима пријави Министарству просвете и затражи да га према Божјем указу уведу у дужност. Не разумевајући модерно уређење Србије, он се није ни надао да ће та процедура потрајати мало дуже. У министарству рекоше да мора прво написати молбу и уз молбу да приложи своје документе, а и да молбу снабде прописном таксеном марком. Сава то уради. Његову молбу заведу у деловодни протокол, а затим је спроведу Главном просветном савету на мишљење. А већ наш Просветни савет добро знамо. Он никад не може да буде како треба. Разлог врло прост. У нас Срба свуда и на свим пољима има две врсте људи: људи који знају и разумевају ствари, а неће да раде, повукли се, гледају језиво и разочарано у своје доба и очајавају; а с друге стране имамо људе који не знају ништа, али се користе неактивношћу паметних и раде. Разуме се да они онда раде по свом уму и хесапу. Ништа онда не вреди што они паметни гледају с болом како се на њихове очи чине лудости и глупости. Елем, тако је и са Главним просветним саветом. Они који могу да раде паметно, неће ни да се приме, а ако неким чудом и приме те дужности, неће да долазе у седнице. И шта да се ради, неко мора да буде ту, и онда се узимају они што хоће, а од тих већина не зна ништа.

Исто тако састављени Главни просветни савет из некаквих филолога, који су целог века само кварили српски језик и писали неке глупе саставе о језику, и из педагога, који збиља за ово време изгледају као да су спали с Месеца. Ако направе програм за школе, не зна човек да ли да се смеје или да плаче и кука, а кад препоруче какву књигу као корисну за младеж, онда је, с мало изузетака, не узимај у руке. Они чак често поделе улоге, па сами пишу књиге, сами их препоручују, а добра држава штампа и плаћа лепе хонораре за лоше ствари. Један од њих „убрао цветак милој дечици“, други „приредио збирчицу“, трећи „написао уџбеник“, и тако они лепо и рационално експлоатишу свој положај и помажу „сами себи и друг другу“.

Св. Сава по несрећи његовој није члан Главног просветног савета, а нема човек ни познанства, те је у Савету било лома око његове квалификације.

– Несавремен човек! –  вели један.

– А нема ни педагошке спреме!

– Ни филолошке!

– Или да је бар приредио какву корисну збирчицу за децу.

Мећутим, Сава по несрећи није имао ни политичких пријатеља. Није фузионаш, није ни самосталац, иако су га у листовима и једни и други називали „пријатељем“. „Наш пријатељ, господин св. Сава Немањић допутовао је…“ итд. Један владика се изјаснио да је Сава за „Сељачку слогу“! А код нас без политичких пријатеља и јаких препорука ништа. Ако неко моли и за послужитеља, мора довући гомилу препорука. И шта мислите од кога? Ту су писма државних саветника, председника министарства, митрополита, министрове ујне, народних посланика, министара, министровог брата од тетке. Ту се поделе табори, ту се ломе копља, то често постаје важно питање једне или друге политичке групе.

Ситничарство наше, ове наше много политичке шатрице и дућанчићи доведоше нас до слепила. На нашем политичком вашару најгоре дрече најгори, од њихове дреке не чујеш поштен глас. Вуку те и мувају, сваки те вуче у свој дућанчић:

– Овамо, овде је цвет грађанства! Дођи, види, па и иди!

Ту су они који купују и продају политичке акције, трговци, тргује се и тиме, а рентира се боље него да купују и препродају јареће коже; ту су лиферанти, ту су ловци класа и високих положаја; све то сумануто дречи, виче, хвали своју групу, ломи се једно преко другог. Куд се сме св. Сава пустити у ту гомилу политичких џамбаса. Ал’ без тога не иде.

У нас политика, групе политичке чине све. Из политичких разлога у нас постају горди и чувени и виђени и стручни и паметни. Из политичких разлога се проглашава Марко или Јанко за научника, и чик ко сме да обели зуба; из политичких разлога постаје овај или онај професором универзитета, па чак, ако затреба, постаје и члан Академије наука.

–  Нека имамо тамо свог човека! – вели се.

Брука и грдило. А тај ­„свој човек“ ушао је у ту групу ради шићара, ушао је ако су изгледи да скочи на министарску столицу, а ако се ситуација промени, он одмах мења своје „тврдо убеђење“.

Па зар се може другојачије објаснити страшна и жалосна појава да се од нашег највишег просветног завода, досадашње Велике школе направила спрдња. Тамо је било људи који су по својим способностима пре за марвене трговце, него за професоре, било је људи који су на науци урадили толико исто колико и неки грешни дрипац што суши негде шљиве на пушници; било је људи који су вајно нешто радили, али тако да је куд и камо боље за углед тога завода било да нису ништа радили и ништа говорили.

А Академија наука? Јаој, јадна наша науко! Кад би дошао какав странац, па видео ко су наши бесмртници, академци, морао би посумњати да је Србија у Европи, морао би мислити да смо ми у Централној Африци. Страшна ствар, стра’овит пример нашег слепила и лудости. Има тамо „научника“ којима је наденуто то име, који су на науци радили толико исто колико и волови, или мање, јер волови бар нису брукали науку, људи чији су књижевни састави, сем платних признаница и меница, једино прописи из основне школе. Ето шта све и како ми имамо.

Шта је, дакле, могао урадити светитељ Сава у таквом друштву. Главни просветни савет, по реферату неких туњавих филолога, одлучи да Сава нема потребне квалификације за тако важно место. Та се одлука саопшти Сави на потпис и он одмах извести Бога телефоном.

– Ало!

– Ало!

– Је л’ то канцеларија Саваотова?

– Ко је тамо?

– Сава.

– Шта је Саво, чедо?! – вели Бог.

– Пропао сам. Не признају ми квалификације. Одбио ме Главни просветни савет.

– Слушај, Саво. Удружи се с једним од чланова Главног просветног савета, па с њим заједно приреди какав уџбеник за школе. Рецимо науку хришћанску, или какву читанку, па ће ти одмах признати квалификације… То одмах уради… Збогом, ја сад имам седницу.

– Збогом.

Телефон зазврча два пута и Сава оде да испуни налог Божији.

Урадио је онако како му је Бог наредио и, разуме се, ствар је одмах пошла боље. Ем му је призната одмах квалификација, ем је светитељ зарадио велику пару. Треба, дакле, умети, знати, што кажу, куд се опасује, па одмах иде као подмазано.

Чим је то свршено, одмах се дигла граја у Вишој женској школи.

Цика, псовка, граја, да просто уши заглуну. Понајвише су дигле вику оне које се једино баве наставничким послом из љубави према себи и моди. Служе да ту примају плату, а плату примају зато да би могле што чешће мењати шешире и тоалете. Елем, највише су оне викале и сиктале на ту „нечувену дрскост“ да се један преживели калуђер доводи за управитеља једног таквог модерног просветног завода, да се међу „духовите и елегантне“ даме са вишом спремом и вишим појмовима о животу доведе један човек са средњевековном неотесаношћу.

Па шта могу оне с њим још разговарати. Но, то ће тек бити лепо унтерхалтовање!

Једним словом, брука, и то нечувена брука!

Устао светитељ рано изјутра. Ваља ићи на дужност, а он као човек старијег кова пази на тачност, као, прибогу, данас државни саветници. Прво као побожан човек сврати у црквицу св. Наталије, да се Богу помоли, да одслужи службу, па тек да уђе у школу. Мислио је да ће тамо затећи наставнице и ученице, радовао се унапред како ће чути лепе црквене песме, како ће му то души годити. Кад тамо, али, на жалост, виде да се горко преварио. Врата на дворишту затворена, нигде живе душе. Улицом промакне само по који издрпан радник или прођу по двоје-троје што посрћу, враћајући се с пијанке, пролазе пекари, дувају у рог, и салебџије, са својим дебелим, јаким, монотоним гласом: „Сааалеееп! Врије, врије!“ Дуго је светац чекао, шеткао се тамо-амо поред врата, прилазио с часа на час вратима и пробао јесу ли можда већ отворена, ал’ ништа; разговарао мало с једним пекаром, попио од дуга времена мало салепа; и то му врло добро чинило од кашља, ал’ врата никако да се отворе.

Најзад дође један пекар с корпом ’лебова, лупи два-три пута снажно на врата, притиште дугме од звонцета и зазвони, а мало затим појави се чупав дремљив момак, који зеваше гласно, те отвори. Уђе и Сава.

– Зар никог од наставника? – упита момка.

– Никог, рано је још.

– Кад долазе?

– Тако око четврт до осам, у осам су ту.

– Кад почиње јутрење?

– Данас?

– Данас!

Момак погледа мало зачуђено.

– Па данас је среда!

– Јест, среда.

– Па шта ће данас у цркви, радни је дан. У цркву долазе некад празником, и то само који су дежурни, не сви.

Светац се разочара. Беше му тешко у души и рече момку да му отвори цркву. Али момак му хтеде отворити тек онда кад га Сава увери да је он нови управитељ те школе, Растко Сава Немањић.

Сава уђе побожно у цркву, исплака се у јутарњој тишини да му души лакне, клече на колена, подиже очи небу и узе се топло молити Богу. Момак за то време провириваше на врата, па се засмеја видећи шта овај ради по цркви.

Чим почеше долазити наставнице, он им одмах саопшти како је још у зору, пре пекара, дошао нови управитељ, како је распитивао кад наставници долазе, како је разбирао кад почиње данас јутрење,  и како је отишао у цркву на молитву и како је сад тамо.

– Плаче у цркви, клечи и чита неке молитве – заврши момак.

– Куку, гром га спалио! – узвикну једна.

– Но, још нам и тај треба! – додаде очајно друга.

– Долази сабајле к’о тестераш! – вели трећа.

– Гле, молим те, хтео би он да устајемо као да идемо у фабрику на рад. А, то богме нећеш, па да си сто пута светац! – љути се четврта.

– Ја му, богами, не долазим до осам. Знам своје предмете, своје часове, свршим свој посао, па кући, а он, ако му се допада, нека се млати као луд по цркви по сву ноћ и поваздан! – опет ће прва.

– Ама, то је малтретирање, за име бога! То је понижавање наше научне спреме. То је просто којешта! – зацича пета.

Долази нова колегиница, а остале заграјаше.

– Дошао нам нов управитељ!

– Истина, а где је?

– У цркви.

– У цркви? Варате! Шта ће данас у цркви?

– Богами у цркви. Дошао пре зоре заједно с пекаром.

– Љути се што и ми нисмо биле.

– Гле, молим те! Ако се њему старом не спава, мени се спава. Па шта ради тамо?

– Каже момак: плаче!

– Плаче, шта му је?!

Све се загледаше и ударише у грохотан смеј.

– Хајде да га видимо! – предложи једна.

– Приметиће.

– Неће, да се две само прикрадемо.

И збиља, две се прикрадоше до црквених врата. Сава склопио руке, подигао очи небу, па шапуће молитве, клечећи на коленима, а сузе се котрљају низ светачко лице и сјаје као бисер по седој, дугој бради.

– Куку, бог му судио, истина плаче! – шану једна оној другој.

Подгурнуше се подругљиво, прснуше у смеј и умакоше. У канцеларију бануше вриштећи, а све им сузе од смеја удариле на очи.

– Клечи и плаче! – једва изговараше од смеха.

Опет настаде урнебесан смех, опет се две дигоше да то чудо виде рођеним очима. Тако се готово све изређаше, а Сава, предат свом душом својом искреној молитви Богу, није их ни приметио.

Кад се светитељ довољно помолио Богу, устаде окрепљен молитвом и упути се канцеларији.

– Пст! – прекиде једна нагло смех и грају у канцеларији – ево управитеља!

– Да неће и овде да чита неколико оченаша?!  – направи једна виц и све се загушише од смеха.

Уђе светитељ, тихо, кротко, диже десну руку, укрсти три прста и благослови врле хришћанке. Оне направише свака, поклекујући, два-три „велика реверанса“ као отпоздрав на свечев благослов.

Сад приђоше једна по једна да се представе новом управитељу.

Част ми је представити се – поче прва – ја се зовем *…*…* лисансијаткиња филозофских, камералних и социјалних наука.

Светитељ као да се збуни од те чудне титуле и таман се узе присећети куд ли му одскаче та јединствена титула, док утом прилази друга.

– Ја сам свршена ученица … универзитета, владам француским, немачким и енглеским језиком, и замислите да сам с платом изравната с овима некима које су само овде свршиле Вишу женску школу. То није право, то морате одмах поправити.

Сава се још више збуни, док тек цикну трећа из буџака плачним гласом:

– Молим господина управитеља да не дозвољава некима да се бар пред нама свађају и да дрско вређају, а ми знамо добро њихову спрему.

– Имаће мало разлике! – зацикташе неколике.

– Има, има, само на вашу штету! – вичу друге.

– О-хо! То је бар јасно као дан!

– Само ми нисмо прале салату сапуном! – опет ће једна.

– Молим, изјасните се кога се тиче.

– Ми нисмо куварице.

– Нисте ни за то.

– А ми бар немамо авантура!

– То је безобразлук!

– И од вас!

– Мука је то кад ко нема домаћег васпитања.

– И ви сте наставнице!

– То је жалосно!

– Жалосно, молићемо, али од вас!

– Доста, децо! – поче Сава, – то ми личи да се свађате, треба у љубави и у слози…

– Ал’ она је, молим, прва почела.

– Она, она, молим, ја се никад не свађам, то сви знају!

– Ти се храниш од свађе!

– Зна се ко не говори с пола колегије!

– С таквима…

– Лакше, децо!… – поче светитељ.

У том настаде још већа граја и препирка, зацикташе све у један глас, уши да пробију.

– Сава се повуче. Оде опет у цркву, исплака се и помоли се за душу свих оних залуталих овчица.

Кад се светац горко исплака и поново окрепи топлом молитвом, узе бројанице и изиђе на чист ваздух да се и телесно освежи. Дивно, свеже јутро, пријатно зеленило у башти добро учинише изнуреном светитељу. Седе на једну клупу и удисаше пуним грудима чист јутарњи ваздух. Предавања почела. Прозори на учионицама отворени, те до свеца допре с времена на време по која реченица. Наједном га гласови што долажаху из најближе учионице заинтересоваше, нарочито због тога што није могао ништа разумети, иако се српски говорило. Обрати већу пажњу, приђе и мало ближе. Слуша, присећа се, али ништа да појми од свег тога.

– Ево како ћете најбоље разумети ове музичке знаке: неспојена нота то вам је девојка, спојена нота то је удата, а знак раздвајања то вам је распуштеница; а за удовицу нема примера! – објашњава неки крупан мушки глас.

– А што је, молим, господине, то распуштеница? – пита нека девојчица из првог разреда.

– Не знате шта је распуштеница?

– Не знамо, господине!

– А знате ли шта је девојка?

– Знамо!

– А знате ли да се девојка удаје?

– Знамо!

– Е, онда ћете лако разумети. Кад се нека девојка уда, па се после венчања не слаже са својим мужем, па добије развод брака и врати се натраг кући, своме оцу, а не живи заједно с мужем, онда се то зове распуштеница. Тако, јесте ли сад све лепо разумели?

– Јесмо!

– Врло добро. Кажи ми сад ти, мала, шта је распуштеница?

Дете лепо објасни. Али, наставник, као ваљан и приљежан наставник, да би знање што боље учврстио код ученица, пропита још неколицину и задовољи се успехом свога дивног објашњења.

– Ово никако не разумем: тонови, девојка, распуштеница, удовица – помисли светац. Труђаше се да нађе какве било везе, али никако. У том прође момак школски и Сава га устави.

– Шта се ради овде у овој соби? – пита момка.

– Ту господин учи децу музици и певању.

Сава се задовољи одговором и очекну да чује какву лепу песму, али песме ни од корова. Опет се продужише тако нека, за њега непојмљива објашњења. Место лепе црквене песме, коју Сава жудно очекиваше, чуо се овакав разговор:

– Изиђи ти, ти, ти, ти, ти, ти, и ти! Тако вас је сада седам. Е, лепо, ти си, Милице, највећа, ти стани ту, а ти Ружице стани одмах  до ње, тако, па сад стани ти Данице, … Тако он распореди све по расту, редом, од највеће до најмање.

Елем, пазите добро. Ви сад представљате висину гласа. Ти си Анице c, ти d, ти e, ти f, ти g, ти Ружице a, а ти Милице h. Сад добро пазите. Ви се сад зовете по реду: c, d, e, f, g, a, h! Сад само немојте заборавити своје име и кад коју питам шта је она, онда нека ми каже своје име. Пазите! Шта си ти? – пита прву, ону највећу.

– Ја сам, молим, господине, ученица првог разреда Више женске школе – одговори лепо и учтиво девојчица.

– Ето ти сад шта она говори. Ко те то пита, јеси ли ти при себи!? Каква ученица, какви бакрачи… Објасниш лепо, а она опет лупа којешта. Реци ми како се ти сад зовеш? – љути се наставник.

– Ја се зовем Милица…

– Та ко те то пита, глупачо?! – дрекну фино и учтиво наставник, прекинувши одговор девојчици.

– Па ви сте питали, господине…

– Знам ја шта сам питао и објашњавао, али нема ко да разуме! – прекиде је опет наставник љутито. – Хајде, вере ти, ти реци шта си? – обрати се Ружици.

– Зовем се Ружица…

– Ето ти сад!… Како се зовеш?

– Ја сам Ружица…

– Каква Ружица, лудо?

– Ружица, господине! – одговори девојче, а глас дрхти, само што не заплаче.

– Срамота! Не разумети тако јасно објашњење! Деде ти кажи како се сад, али пази добро: сад како се зовеш?

– Ја се сад зовем Даница.

– А како си се звала код куће, лудо једна?

– Даница.

– Тиииих, ово је да човек побесни! Каква Даница? Ниси ти сад Даница, него ти си сад g! Ти си сада ге, разумеш ли, ге, ге, ге, луда главо, ти се зовеш просто и јасно ге, а не Даница! Ге, ге, ге, запамти да си ге! – развика се наставник као ван себе и узе чупати своју косу.

– А ви питате како ми име, а ја кажем да сам Даница… А, а, ви, ви… ви… – зајеца дете једва изговарајући речи кроз плач.

Наставник се примири, Даница преста плакати, те се продужи даље.

– Дакле – продужи наставник – пазите сад добро како се која зове. Немојте да после буде опет вике и плача. Ево ћу да вам поновим опет. Ти си c, ти си d ти си e, ти f, ти g, ти a, а ти h. Тако, сад пазите добро како се која зове! Деде, Милице, кажи твоје име!

– Милица!

– Ау, глупа створа! Та, теби није више име Милица, него ти је сад име h. Ти се зовеш ха, глупачо једна, а не Милица!

Опет плач, опет горопадна вика.

– Идите бестрага! – цикну наставник и изведе друге да објасни на њима. У том изби звоно и наставник узе свој каталог и изиђе из школе.

Светитељу се намрчи чело.

– Зар они сад ово зову певањем? – помисли у себи. – Какво им је сад ово певање, бог им судио? Певало се и у наше старо време, али ми смо другачије певали, а не овако. Што се поради од овога света; ко је чуо још и овакво певање? Викаше, свађаше се, плакаше, чупаше се за косу, звонише у неко звонце, затим настаде дрека и грака по собама и ходницима, и они то сад зову певањем.

Ако се чудио добри светац, и за невољу му је, за чудо и јесте. Многи и многи из нашег модерног двадесетог века не би могли схватити ово савршенство. Многима и од наших савременика не би никако могло ићи у главу да се плач и чупање за косу зове певањем, а камоли да тако штогод појми и разуме Сава, као човек из средњег, простог века.

Шта ћете кад времена овако дивно напредују!

Деца за време одмора нека осташе у разредима, а нека изјурише у башту.

Деца као деца, шта да им чини човек. Ту је вике, разговора, смеја, трчања, па богами и свађе, па се деси мало и шакетања. Тхе, дечија посла.

Наставнице, наравно, нису деца. Њима, дамама, нарочито њима, студиозусима и дубокомисленима, разуме се, и не личи да раде то што и деца. Ко би то још могао замислити да изјуре и оне у башту, да узму скакати, викати и кикотати се једна с другом. Што не иде, не иде. Оне изилазе мирно и кротко, свака из свог разреда и, разуме се, одмах иду у канцеларију. Тамо је већ друга ствар. Тамо се мало и нашале, мало и заваде, мало и изгрде, ал’ то oстаје ту међу њима, то су колегијалне, интимне грдње; не морају ученице знати шта оне чине. Оне раде оно што одраслима приличи, а деца оно што деци личи, Ту се, дакле, сем тога, у канцеларији, пије и кава, а која пуши она и запали по једну, две, разуме се, ако није ту та и та с којом не говори и која оговара, али ако није ту ко од мушких, јер мушки су по њиховим теоријама гадна и одвратна створења. Елем, ако нису присутни гадни и одвратни.

Сава није смео улазити више у канцеларију. Бојао се опет кавге и белаја, а он се није осећао моћан да може џевап дати кавзи. Светац је, бесмртан је, ал’ тек, тек шта га зна човек, боље је мало, к’о вели, и попричувати се. Ко је још са женскима могао изићи на крај, а камоли, он, испосник, смирени калуђер, који не зна ћуд женску, нити начин како би се с њима могао борити.

Повукао се у крај баште, прикрио се мало да га не примете и не узнемире и чекао је тако мирно да опет ученице уђу у разред. Зазвони звоно и све ученице појурише у нереду учионицама. Кад уђоше и наставнице и започе рад, Сава се узе смишљати шта да предузме у овом своме мучном и тешком положају. Није то шала, није то лако ни савета туна дати. Мислио, мислио и најзад смислио да оде до митрополита Србије, да се с њим споразуме и посаветује шта се може предузети. А и коме би се пре и могао обратити, већ своме заменику и фах-колеги.

И Сава се упути митрополији.

Дође пред Митрополију, али није могао дуго ући унутра. Велика маса сељака беше закрчила улаз.

– Шта чекате ту, браћо? – упита светитељ.

– Чекамо ђавола! – одговори један љутито.

– Hемојте, људи, тако, ово је Митрополија.

– То је луда кућа! – вичу сељаци.

Сава их поче саветовати, али сељаци му заглушише глас својом лармом.

– Па што сте долазили? – пита Сава.

– Кад је овако, као што је, дошли смо џабе. Ми се жалимо на попа, а митрополит ништа.

– А што вам је крив поп?

– За све крив! Пије и опија се, бије са са сељацима, непоштен је, живи невенчано, не смеш га пустити у кућу где има женско чељаде. Ето, то није за нас. Митрополит нама узе те толкује некакве каноне, као да нам је то нека вајда. Вели: „Ја ћу њега саветовати да се поправи, а ви идите својим кућама и поздравите своје домаћице“. Ми смо цркву закључали и одавде, велимо ми њему, нећемо док се год тај поп не најури из нашег села.

– Па шта вели митрополит?

– Вели зло. Трпите се, каже, и гледајте да сте са својим попом лепо. Ја га немам где на друго место.

– Ми га нећемо никако, ни жива ни мртва – кажемо ми њему, а он опет толкује неке старе књиге, слеже раменима и вели: „Сад како сте вешти!“

– Е, па кад је како смо вешти, ми ћемо да узмемо мотку, па нек гледа поп куда ће и како ће. Ми му сад другога кусура не знамо.

Свеца порази овај разговор. Беше му криво и што је запиткивао о томе сељаке, и сломљене душе хтеде у један мах да се врати, али опет помисли да ће боље бити да се разговори лично са главаром цркве, јер није ништа немогућно да је свет покварен, да сељаци осуђују свога праведног и доброг попу.

Прогура се кроз гомилу сељака и уђе унутра. Даде момку своју „визиткарту“: Сава–Растко Немањић, управитељ В. ж. школе, да га пријави господину секретару његовог Високопреосвештенства.

Тај секретар био је чудан неки човек. врло љубазан и врло разговоран, али је врло нерадо примао људе који не носе поклоне. Свети Сава се мало збунио кад је видео неке чудновате, необичне ствари по ходнику, пред вратима моћног секретара, који има највише уплива на Господина.

Било је ту неколико попова, али нико празних руку. Један подрпан, сиромашан поп, каљав и јадан, без сумње са неке забачене парохије, држи неку квочку. Квочка досадно кречи и лепрша крилима. Други један задригао поп држи за две задње ноге прасе, лепо бело сисанче. И прасе скичи и отима се, али попа стегао добро, те не дâ да му протекција утекне. Једноме блеји јагње у наручју, један носи ћурана. Један дотерао дебелог вепра на поклон секретару, па му лице сија од радости. Чеше вепра по трбуху и охоло, с неким злобним поносом гледа презриво, преко рамена, оног попа с квочком, и као да му очима вели:

– Могао си, комотно, и не долазити с том квочкетином! – а гласно се обрецну на тог сиротог попа:

– Стегни ту квочку за гушу да не дречи туда, не може господин секретар да ради од ње; просто да заболи глава човека. И овај секретар добар човек, па трпи. Не био ја секретар, па кад ми дође неко с квочком, узео бих квочку за ноге, па све по глави. Служитељи светог олтара ударише у смех, а онај се сирома поп збуни и поцрвене. Шта ће, грешник? Није имао шта боље, па се с пошом здоговорио да понесе квочку.

– А ви нисте ништа донели? – упита Саву онај с прасетом.

– Па нисам никад овде долазио и нисам знао да је то овде обичај.

– Е, богами, то је мало незгодно! – додаде поносно онај што држи јагње у наручју.

– Знате како је: „Приношахом дари својија и поклањајем сја. Јему же чест јест, јему же слава, слава!“ – вели поносно овај што чешка вепра.

– Па не би било згорег да одете час на пијац, па купите неко лепо прасенце. Боље ће ићи, или купите једну флашу доброг коњака за господина митрополита. Он врло радо пије француски коњак. Ево видите како ја радим! – рече опет онај што је дотерао вепра и извади из дубоког џепа од мантије једну флашу коњака од литра, а из другога џепа извади толику исту флашу правог „јамајка“ рума.

Сава се збуни. Није знао шта ће. Али кад момак позва поред секретара прво оног што је дотерао вепра, Сава се диже и оде на пијац.

После једног часа врати се светац с прасетом на леђима и пуним џеповима флаша с француским коњаком и румом. Једва је сирома’ корачао под теретом, али што је ред, ред, а он није дошао да квари лепе српске обичаје, од старине.

– Тако! Сад иде мало другојачије! – рече онај поп с прасетом, кад Сава уђе поново у ходник носећи своје прасе и узе шацовати и меркати Савино прасе поредећи га са својим.

– Биће га четири кила печено. Моје је мало веће. Шта сте га платили? – упита Саву.

– Десет динара.

– Скупо, ал’ је добро!

Онај сиромашни поп гледаше тужно шћућурен у углу ходника, држећи своју квочку за гушу да кречањем не узнемирава господина секретара.

Примање је ишло својим, строго утврђеним редом. После онога с вепром примише оног с јагњетом (ваљда господин митрополит радо једе јагњетину), па онда попа с прасетом, јер је његово прасе 2–3 кила теже од Савиног прасета, па онда позваше Саву. Срећа његова што је купио поклон, иначе би чекао и после оног грешника што је квочку донео.

Али светац је грдна добричина. Он није пазио на то. Он је благо и учтиво, чисто снебивајући се понудио оног јадника с квочком да он пре уђе и сврши свој посао, али онај није смео примити ту понуду, бојао се да га секретар не изјури и не дрекне на њега: „Напоље ти, бре, с том твојом квочкетином, па чекај док ове друге људе саслушам“.

Уђе Сава. Секретар га прими љубазно, али ипак дипломатски важно, и понуди му столицу. Сава предаде једном момку засуканих рукава прасе и седе на столицу, крај писаћег стола секретаровог. Кад се обазре по соби, имао је шта видети. Као да је ушао у какву менажерију. Свакојаке животиње. Свиње, прасци, јагањци, ћурке, гуске, квочке, пловке, и ту слободно и мирно свака животиња „принета на жртву за трапезу архипастирску“ слави и хвали Господа својим гласом: ту је гроктање, квоцање, гакање, каукање, блејање, просто дивота у Бога. Момак пази на њих, а сем тога ту је и других корисних ствари: качице са сиром и скорупом, по неко буренце с вином, или препеченицом, флаше с румом и коњаком, свега и свачега.

Секретар промери очима Савино прасе, примети да му из сваког џепа стрче флаше коњака и рума, па се љубазно насмеши и запита:

– Шта жели господин?

Сава му лепо и опширно поприча своју невољу и рече му да жели да се о свему разговори са господином митрополитом.

С господином митрополитом?… – Е, видите, то ћемо… – поче секретар забринуто – он је, знате, у свађи с неким наставницама Више женске школе, јер оне су му смејале кад им је причао како му врло лепо стоји према лицу плав, атласни јорган. Он је знате, врло осетљив, а под плавим јорганом заиста дивно изгледа, као какав светитељ… Уосталом… чекајте, колико је то часова?… Десет, врло добро! – рече секретар расположивши се, а у себи помисли:

– Десет часова, врло добро! Господин још није пијан, још се с њим може говорити.

Сава причека док секретар оде господину митрополиту да га пријави.

Када Сава уђе у салон за примање његовог високопреосвештенства, затече преосвештенство где седи смирено на фотељи превученој, разуме се, плавом свилом, у пуном орнату и с митром на глави. Сава се смирено, дубоко поклони пред владаром цркве, а митрополит укрсти, како већ треба, прсте десне руке и благослови светитеља Саву. Сава се опет смирено поклони и стаде у један крај сале.

– Седите! – рече му изнемоглим, слабим и нешто промуклим гласом митрополит. Сава седе.

– Па како сте ви? Како на оном свету?… Шта ради Господ Саваот, је ли здраво?… Како Бог син?… Шта чини брат у Христу Петар, како Лука, Илија и други добри пријатељи?

– Па добро су. Бог је мало оболео од инфлуенце, ваљда назебао, а и стар је, године су, али сад је добро. Петра и Луку знате већ, онако по староме, Илија, и он тако пуца, тера кола. Паметно ради, шта би друго? Остали сви добро и много вас поздравили. Ономад сам од Луке добио једну анзис-карту с Меркура, не знам шта ће тамо, сем ако није у каквој комисији, па баш пише, вели: „Поздрави ми много митрополита и кад се враћаш понеси једну флашу коњака, он то има увек.“

– Е, хе, баш му хвала… Обешењак, а ми се све тако шалимо: Е, хе, хе… коњак, ђаво неки светац! – вели митрополит.

– Како сте ви, преосвештенство, како здравље?

– Тхе, прилично. Нос ми нешто отекао, па га мажем неком машћу и то ми добро чини, али патим од затвора. Ово дана сам имао врло неуредну столицу. Од јутрос је, богу хвала, добро, али нека само овако подржи. Међутим, имао сам један грдан малер. Ови моји мамлази нису пазили, па ми знате, прсла цев у нужнику. Маните, молим вас, врло непријатно. Грдно сам се наљутио и преко обичаја сам им псовао све на свету, и миша у дувару, што се вели, нисам оставио. А код мене је енглески нужник, ја на то пазим; то сам још у Русији научио, а ја волим да корисне ствари и установе преселим и код нас. Чим сам постао главар цркве, ја сам одмах увео реформу и установио енглески нужник! – причаше с необичним задовољством преосвештенство.

Сава још двоумљаше шта му на све ово може рећи, и митрополит промени тему разговора:

– Како вам се чини постава на овоме?

– Врло лепа.

– И скупа је… Је ли по вољи један коњак?… Симо, донеси два коњака… А знате ли колико имам џубића… Не знате?

– Не.

– Врло интересантно!

– Без сумње.

– Замислите… А, тако, спусти ту тај коњак, па донеси оно џубе, знаш оно што сам га правио у Москви, да покажем господину… Замислите, имам неких двадесет и два џубета. Сумњам да и сам патријарх и петроградски митрополит имају толико. Ту сам први… Добар коњак… Је ли по вољи још један?

– Хвала, не могу.

– Чудновато! А ја могу. Пијем тако због стомака… Спусти ту то џубе… Ево, видите, ово је врло фина кожа. Сама постава кошта 2000 динара. Али је и постојана, то траје, такорећи, вечито. Ја уживам у џубићима. Мој син ме сликао баш у том џубету… Симо, донеси ону моју слику, знаш са оним џубетом… Мало сам, знате… и коњака, Симо… мало сам, знате, заврнуо један крај, те ми насликао и поставу…

После дугог, овако пријатног разговора, једва Сава улучи прилику да скрене разговор на Вишу женску школу и на своју невољу.

– Ја сам с њима мало побркао. Веле, не стоји ми лепо плави јорган према лицу, и смеју се кад сам и о томе лепо и опширно причао. А и шта ће школа женскима. Ја сам томе противан. Симо, донеси коњака! Нећу, господине, да се секирам. Није ми то нужда. Ја лепо примам своју плату и гледам своју кућу. Шта се мене тиче Виша женска школа. У цркву одем понегда кад ме не мрзи, али ја у школи немам посла.

При поласку кад се поздравише, рече митрополит:

– Па свратите почешће. Ја волим тако да с понеким претресем по које стручно, црквено питање.

Захвали се светац и оде скрушена срца.

Одмах после одласка Савина из митрополије, зовне митрополит секретара, разбере детаљно о поклонима које су тог дана добили, и одмах му изда налог да напише преко листова о походи Савиној. Секретару то није првина. Распита преосвештенство о чему су разговарали и напише белешке ове садржине:

„Данас је пре подне Сава–Растко Немањић, наш светитељ и просветитељ, посетио његово преосвештенство господина митрополита Србије да би се обавестио о неким црквеним питањима. Његово преосвештенство господин митрополит је са ретком стручношћу, са великим познавањем црквених питања објаснио светитељу све што он није разумевао. Сава је понео врло јаке утиске после ове посете и, како чујемо, одушевљен спремом, понашањем и талентом митрополитовим, болно је узвикнуо: „Ах, Боже, да сам имао овакве спреме и талента шта бих тек онда урадио кад сам радио на просвећивању свога рода. Али што нисам ја урадио, то ће садашњи митрополит учинити. Ја сам био само претеча овог великог човека. Нека га Бог поживи на славу рода свога!“

Ето кака је успеха учинио овај владар цркве и поред тога што му је прсла цев на нужнику! А шта мислите тек шта би он учинио за веру православну да му се тај малер није десио?! Куд би тек онда био његов крај?!

Сава је био скрушен, утучен и убијен после ове посете код преосвештенства, управо високопреосвештенства. Да би се колико-толико охрабрио, добио свежине душе, сврати у Саборну цркву да се Богу помоли. Стаде у један угао и стаде се топло Богу молити. Таман он да пође освежен молитвом, док отворише се врата и уђе митрополит, а поред њега два попа. Не спазише Саву, који је био иза певнице у углу, и уђоше у олтар. Мало после из олтара допре мирис пржена меса, а онда се чу звекет чаша, а затим запева неко: „у мог лоле чизмице на боре!!“

Чуди се Сава шта је све ово, док мало постаја, а диже се граја, чују се ударци, лом читав. Промоли Сава главу да види шта се тамо чини, кад има шта и видети. Два се попа чупају и туку рипидама, због неких новаца што су пали на тас, а митрополит гледа благо, очински, и пијуцка вино из путира.

– Шта вам је, стоко? – викну наједном светачким тоном, а један присутни архимандрит понови реченицу, коју је прота Алекса штампао у „Хришћанском Веснику“, и то такође благим очинским гласом:

– За њих је оплавак, високопреосвештенство!

Сава заплака, стеже му се грло од бола, окрете се и побеже из божијега храма, јер митрополит, да би примирио свађу у олтару, скреса им архипастирски небо калајисано и потеже путиром, те једног попа тресну по глави, и рече светачки:

– Напоље, бре, бубе поповске!

– Каква је ово вера, ако ко Бога зна! – мишљаше Сава идући Вишој женској школи, смишљајући да напише Богу оставку и да се врати у рај.

– Шта сам ти, Боже, скривио, те ме баци из раја у овај пакао?! – шапутао је очајни светац успут.

Дође у школу и, хладна срца, са зебњом да се и овде што зло не деси, ступи у канцеларију.

Три наставнице седе пушећи цигарете, а пред њима по чашица коњака.

Поздравише се и једна започе разговор:

– Јесте ли били у Швајцарској, господине управитељу?

– Нисам никако! – рече светац.

– Ах, Боже, како сте лудо провели свој век. То заиста не разумем. Живети толико, а не видети ту просвећену, културну земљу!

– Па ја сам, знате, имао посла овде у Србији, дизао сам манастире, утврђивао у народу веру православну и ширио просвету! – брани се светац.

– Ништа то, све су то трице, господине мој, трице, кажем вам. Швајцарска, па они предели, па она углађеност и култура, то вреди, то и ништа више. Мени је овде досадно и тешко, све ми је мрско. Замислите после оног друштва пасти у овај брлог. Страшно, страшно је то. Нико ме не разуме, нема човека с ким да измењам мисли. Тако ме нека туга узме, па ми се савије бол на срцу, па ми саме сузе теку. Швајцарска, па Швајцарска! – вели учевна дама.

– Радите у школи! – примети светац.

– Не ради ми се, а и немате за кога. Ово радим не из нужде, већ да се разонодим. Али ми је срце и душа тамо у оним брдима швајцарским, у оном паметном друштву. Не разумете ме, за име бога, не можете ви мене никад разумети. Могао би ме разумети човек с вишим, европским погледима на свет, али ви, нажалост, не.

– Да ми њу удамо, господине управитељу, па ће мало друкчије да се осећа! – примети једна колегиница и гурну ону другу.

– Ах, како ме мало познајете! Никад, никада то нећете дочекати. Ја да се удам? О, боже ме сачувај! Ја више од свега ценим своју слободу. А човека онаквог каквог ја замишљам да треба да буде, никад у овом друштву не могу наћи. Зар ја да пођем за неког обичног чиновника, за простака? Никада! Ја хоћу да живим у својим идеалима, да уживам своју слободу.

Свеца збунише ови нови, модерни резони српске девојке, осећао је потребу да нешто каже, али није знао, није умео измислити ништа што би требало рећи у оваквој прилици. Најзад, поче старински, па шта било, било:

– Е, то тако није лепо!

– Ха, ха, ха, ха! – засмеја се на силу, подругљиво, учевна девојка.

– Није лепо! – понови светац.

– Ви као да мало водите рачуна о каваљерству. Сувише сте унгалантни према једној образованој дами. Ето што ти је Србија! И сад мораш ту живети. Ах, боже, ала је то ужасно, грозно, просто страшно! Швајцарска, па Швајцарска! – додаде подругљиво, брзо и оштро изговарајући речи, учевна женска.

Светац се збуни.

– Не можете ви с њом изићи на крај! – рече једна од колегиница пакосно.

– Ја сам само хтео да кажем коју о задатку домаћице, мајке и Српкиње! – рече светац смирено.

– То ви причајте вашем покојном оцу, а не мени! То су, господине управитељу, причице за малу децу, а не за еманциповану дама! – примети она из Швајцарске.

– Ја мислим да ви грешите!

– О, хо! Тааако, е то вам је најлепше. Ја грешим, а ви имате право?! А, ха, ха, ха!… Имате ви право! Лепа парада, а ви, молим вас, имате такве појмове да просто нисте за ово место. Задатак домаћице! Ви мислите средњевековним мозгом. Тада је била улога жене ограничена на саму кућу, али данас, знате, то иде другојачије. Данас је улога женина као и човекова. Жена треба да има учешћа у свима јавним пословима; у свима, разумете ли? Исто као човек. Лепо, богами? Ја треба да купам дечурлију и да кувам ручак, а ви да водите политику, да гласате, да пишете књиге, да заузимате положаје у државној служби, да идете по лову, да јашите коње, да идете у кафане! То бисте ви хтели! У чему се разликујем, молићемо, ја од мушкараца? Држим своје часове, претресам политичке теме. Што мушкарци могу да пуше, а ми као не? По коме то морском правилу?! Ја, богами, то не разумем. Не пушим зато што ми се не пуши, а да ми се пуши, много бих ја зарезивала шта ко мисли. Култура је од мене направила мужа! Нисам ја затуцана сељанка што пере шерпе – говори учена девојка оштро, брзо, дајући изговору речи такт руком.

– Имаш право – додаде друга.

– Сасвим тако, ту се и ја слажем! – потврди и трећа.

– Ах, Швајцарска, па Швајцарска!

Како се  мучио и тешко осећао светац у свом новом положају, најбоље се види из његовог писма, које је упутио св. Петру у рај. Међутим, писмо није ни дошло у руке адресанту, јер поштари, као наши поштари, куд би и знали где је Рај? Они некад не знају ни где је Обреновац, а камоли места ван кугле Земљине. Елем, они напишу: „Натраг, адресант овде непознат“. Чудио се свети Сава како то да је у рају непознат свети Петар, кад је он кључар рајски. Најзад, шта га зна. Можда је и фузионашима сметао нешто приликом избора, па га Бог пензионисао, те се он с малом пензијом морао склонити у какво јевтино месташце. Благодарећи том случају, писмо је дошло до наших руку, те га можемо донети у листу у целости. Ево тог писма:

„Драги Перо,

Ја ти мучим муке какве ни један ни живи ни мртви човек није мучио. Ово је чудна нека земља. Да нисам Србин, ја бих се слатко смејао овим лудостима, али овако само ме срце боли. Не знаш шта је луђе у овој земљи, а митрополит загрдио. Да га само видиш, па да се заплачеш. Глуп је као нико други у овој земљи! Истина, ја се чудим шта је то нашем Богу? Што тера спрдњу с овим народом и с овом земљом? Сад се опет заврзли око некаквих ћоравих топова, па да те мука у’вати. Просто ми дошло да побегнем, па макар ме Бог казнио са педесет батина. А женски свет права накарада. Срамота ме да изиђем на улицу. Одеш на Калемегдан, вајно на чист ваздух, па мораш да држиш нос у рукама од неких одвратних мириса. Све се то оденуло богато и раскошно, а све то грца у дугу. Не знаш која је кога сталежа. Задижу сукње и врцкају се кад иду као она Рахила што је имала с Луком ону малу аферу. Шта ли је с њом, збиља? Дирни мало Луку.

Ништа оне не мисле, као да нису Српкиње. Па хајде да ове друге што немају других дужности до у својој кући као домаћице и као мајке, али да видиш како говоре и раде наставнице Више женске школе, па да горко плачеш. Мало је која међу њима која појми своју дужност. Ништа ја с њима не могу учинити. Данас сам послао Богу опширан извештај о свему и поднео сам молбу да ме стави у пензију, или на расположење, па да се вратим натраг, јер овде у Београду, поред свих лудости и незгода, таква је скупоћа да се не може живети. Лепо гладујем, ако Богу верујеш; ако овако потраје, мораћу се задужити на меницу.

Чудне неке женске. Оне се чуде мојим појмовима, а ја њиховим. Многе од њих су толико раздражљиве, да се с њима не може разговарати. Ономад ми једна умало очи није ископала. И то зашто. Ни зашто, брате, ни за што! Ја говорим о томе како ученице треба навикавати реду, а тек jедна ђипи па пред мене:

– Но, то је леп резон!

– Рад, рад, па да уме скувати и искрпити, и сашити и плести, све што је потребно једној домаћици, а не да прекрсти ногу преко ноге… – почех ја, али оне зацикташе и скочише као осице:

– Зар ми да спремамо штумадле и куварице, а не образоване девојке, то је безобразлук! – викнуше оне.

– О, рђо матора! – викну ми једна. – Гле ти њега; он мисли: ми смо неке судопере – па ми скочи за очи. Умало очи да ископа. Једва се одбраних штапом. Нисам никад никог ударио, али, брате, мора се. Бог ће опростити.

Ето, драги Перо, – жали се даље светитељ Сава – какве муке ја овамо мучим. Ако ми Бог не услиши молбу, ја ћу утећи. Отиди, вере ти, Њему, па му покажи ово моје писмо и објасни му све како ти већ умеш, па га замоли и од твоје стране да ми ову молбу испуни. Ако ме хтео казнити, ја мислим да већу казну није могао измислити. Нека пошаље овамо Параскеву или Магдалену, кога зна, само да се ја једном курталишем беде и напасти. Кад пођем у канцеларију, страхујем као да идем на вешала. Сваки час стрепиш да ти нека наставница не скочи за очи, да те изгребе као мачка“.

Ето тако се у свом писму жали и јада свети Сава своме пријатељу св. Петру, а већ на неколико дана после тога је утекао.

Свети Петар устао рано, па шета по Рају са Луком и разговарају о Сави, док тек чуше неки јаук пред рајским вратима, а затим потмуло стењање.

– Ко је тамо? – пита Петар.

– А, јаој!

– Ко је то?

Опет јаук.

Петар отвори врата кад, ал’ има шта видети: пред вратима лежи Сава.

Бедан изгледа, изнурен, малаксао. Глава му увијена ватом, брада почупана, лево око везано неком црном марамом, лице изгребано, виде се трагови од ноктију, испод десног ока велика модрица од ударца.

Петар се пренерази, а Сава лежи пред вратима и стење.

– Шта је, побогу?

– Ето, зло!

– Ко те таквог начини, ако ко бога зна?!

– Оне, брате, оне!

– Које оне, где?

– Оне доле из Више женске школе!

– Па тако почупаше и изгребаше?!

– Ето, тако, а јаој!

– Па сав си поцепан.

– Сав, јаој!

Заиста сав поцепан.

– Па и штап ти сломљен!

– И штап, бранио сам се, али надвладаше.

– О, Господе, чудне напасти?

– Ни ђаво не може с њима изићи на крај, а камоли светац. Утекао би и ђаво и сав би био изгребан као и ја.

– Морам известити Бога.

Лука остаде са Савом, а Петар оде да јави Богу шта се десило.

– Како је смео утећи? – љути се Бог. Морам га казнити.

– Куда ћеш горе, ено га, лежи сав крвав.

– Крвав?

– Изгребале га и почупале наставнице, ено га, лежи.

Бог изиђе да види Саву, па кад га виде онако изгребана, поцепана и крвава, удари у смех, па се лепо добри Бог ухвати за трбу’ од смеја:

– О какав си, у сан те не снио! – једва Бог говори кроза смех.

– Ето! – вели Сава стењући.

– О каквог те начинише! – вели Бог, па се лепо искривио од смеја.

– Деде, оперите га и превијте! – опет ће Бог, па опет удари у смех.

– Опрости, Боже! – вели Сава.

– Праштам, чедо моје. О како те несрећнице нагрдише! А ти се још, веселник, одушевио да просветиш свој народ. О Саво, Саво, какав си!

И добри Бог опет удари у грохотан смех и одјекнуше од тог смеха седмора небеса.

(Крај)

ИСПРАВКА

Од једне ученице В. женске школе добио сам исправку, коју сам по дужности морао штампати. Исправка гласи:

Поштовани господине!

Ви сте у Вашем листу донели извештај са једног часа певања у Вишој женској школи и саопштили сте како нам господин наставник објашњава музичке знаке. Ту сте пропустили да донесете оно што је најглавније, а то је како нам господин просто и једноставно донесе скале, и ма коју ученицу и у сну да запитате: „Кажи ти шта су скале?“, она ће Вам одмах умети да лепо и разговетно објасни од речи до речи онако како нам је то наш добри учитељ испричао. Ево како ми одговарамо на питање:

– Шта су то скале?

– Скале су кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа, па се пењем по басамацима и бројим: један, два, три, и онда станем на четврти басамак, кога нема, па опет бројим даље, даље: пет, шест, седам, и онда опет станем на осми басамак, кога нема, и тако продужим даље. Онда узмем грожђа, понесем мами, па кад се скидам, ја опет бројим онако исто као и кад сам се пела.

Упитајте другу ученицу, па ће вам и она тако од речи до речи поновити од почетка до краја.

Скале су кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа…!

И тако ће редом испричати све до краја. Нити ће шта додати, нити шта изоставити. А наставник је задовољан нашим успехом у знању и својом вештином да нам ствар објасјни, па се смешка и клима главом у знак одобравања.

Све нам он тако лепо објасни.

Једна је једном погрешила па каже:

– Скале су кад ме тата пошље на таван да донесем шљива!…

– Не ваља, деде ти јој то лепше кажи, рече мени, видећи да дижем руку, а ја одмах исправим, па кажем:

– Није, молим, него кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа!

– Тако је, врло добро! – вели наставник задовољан.

Тако је то било у почетку па нека у почетку да нека погреши те место мама каже тата, а место грожђа каже шљиве или орахе, али сада не греши ниједна, сад све знамо тачно.

Молим Вас, Господине Уредниче, да у првом идућем броју Вашег листа штампате ову исправку на основу Закона о штампи, и да примите уверења мога одличног поштовања.

(Место и датум)                                           (Својер. потпис)