Јован Дучић, п…фил

Јовану Дучићу је, много касније од овог писма из Швајцарске, намештен секс скандал у Женеви јер је као дипломата извештавао о веома неповољној слици и позицији у Друштву народа коју је имала Југославија облаћена од хрватских и других политичара. Тај скандал му је ускратио могућност да буде наш амбасадор при Светој столици, али је ипак био нa служби у Риму.

На основу овде приложеног цитата требало би забранити целокупно књижевно дело Јована Дучића јер се дивио малолетницама, а чак их је и јавно заводио (држао уплашену за ручицу након овог цитата)! То је за сваку осуду, јер је познато да су наше прабабе чедно чекале да дођу до четрдесетих година како би онда рађале свилене бебе за које је било немогуће утврдити јесу ли мушке или женске, то јест, јесу ли наше деде или бабе.

М.З.

Ако не путујете сами, онда путујте само са женом коју волите. То је једини начин да се све уочи и све добија стоструку цену. Жена остаје увек дете, јер уме да се изненађује. Платон даје ову дефиницију: младост, то је моћи се чудити. (по Платону Срби су један од најмлађих народа на свету јер живе у свету чудеса – МЗ)- Ово даровито девојче прави целим путем рефлексије које би занимале и једног хришћанског филозофа као и каквог блазираног дендија. Сваки дан изгледа импресионирана као да је тек тог јутра прогледала. Ништа још није записано на чистим страницама тог младог живота. Блажена душа која још није патила од болова непотребних; ни познала успеха којих се доцније гнуша; ни знала за осећања од којих се најзад црвени; ни за пријатељства којих се после кајемо. Није још ништа познала од свега што постоји. Али нема ничег што не погађа. Са безазленошћу њених шеснаест година помешао се већ коварни инстинкт вечне жене која има стотину очију, стотину ушију, стотину рука, и хоће све да види, све да чује, и свега да се маши. Све је лепо, све је сјајно, све ново, све њено; али осећа да има још нешто недогледно, недочувено, неискушано. Њене сиве очи изгледају два мала северна језера пуна рибе, која непрестано светлуца по дну, игра се на површини, бацака у сунцу. За свим још нерешеним и загонетним трче та два широка млада ока. жбирски, разбојнички, с трагањем и мучењем. Њена су изненађења по стотину на дан, и сва напрасна и пуна жестине. Нема ствари која јој не натера млаз крви у телу и мисли. Ништа лепше од њених запиткивања за човека чија мудрост одиста није у скептицизму ни у нихил адмираре, него, напротив, који и сам верује да још има пуно новог и невиђеног, и још више: да је све ново и увек невиђено и недогледано. А нарочито да су увек нове очи у човека који зна да мисли и који уме да види. Људи који се више не чуде, и ни у што не загледају по сто пута, то су несрећници који никад нису стварно ни видели ништа на овом свету.

Имао сам само још једног пријатеља који је имао ту драгоцену моћ изненађивања пред свачим. О путу око своје куће могао је испричати колико и Васко де Гама о путу око Африке. Има и тих ретких људи који сав свој унутрашњи живот носе у оку. Њихове су очи увек отворене, њима гледају, слушају, осећају. пипају, траже, роне, буше; оне се никад не смирују, и у све се упијају као пијавице. Оне су жедне, гладне, неспокојне, крилате. Једним погледом такав човек опази све пред собом: и поље, и реку у пољу, и мост на реци, и зрачак на води, и ваздух, и муху која је у тај мах пролетела здесна налево. Све то спази брзо, на пречац, халапљиво. Такви људи прате очима сваки покрет до краја његове линије; знају све чега има, у граду, у цркви, у кући, на столу, на човеку, под земљом, под водом. Тако поред обичне гомиле људске, у којој већина иде погурене главе и оборених очију, гледајући или изнад ствари или испод ствари – ови други, на против, носе цео свет на својим зеницама, и умру тек пошто су све на овој земљи видели и пребројали.

Овај туризам, који се види по Алпима, даје лажну илузију о томе да је људство најзад почело да осећа истински за лепоту у природи. Међутим, истина је само да се у природу иде само лети, у дане беспосличења, за време прибирања нове снаге за обесна уживања у градском животу. Нико не зна да довољно осети дубоко поле осуто цвећем, небо обливено светлошћу, шуме помрчале у сенкама. Нико не види колико једна стаза којом пролазимо сваки дан изгледа друкчија сваки пут; и да никад једно јутро није слично другом. Нико више не уме пратити живот биљке од њене клице до последње сухе гране, ни одгајати животињу да би познао чар њеног детињства, бес њене младости, снагу њеног плођена. Предају своју земљу у закуп другом да сами не обделавају у дивљењу и срећи која клија из сваке бразде и пада са сваке гране. Беже од најлепших догађаја на свету: од сунца, од кише, од ветра, од звезда, од магле. Има људи, који су у свом животу видели свега неколико залазака сунца, а још мање има људи који су видели свитање и оргије сунчевог изласка. Обожавају природу само деца и лудаци; само они говоре с биљкама по путу и с камењем у пољу. На од њих стоје још филозофи и песници, који се детињски уски супротној тачци поменутог пријатеља за такав свет била је крволочна онолико колико је његова љубав за природу била дивљачка. У једној безазленој пантеистичкој екстази узвикнуо ми је једном: ,,Кад сам видео једну ноћ на Крфу. осетио сам да више не своју жену!“

Пењање путем на Јунгфрау узело је цело преподне. Мала Пољакиња је имала у покрету главе нечег птичјег, и у кретању тела нечег мачјег; а у целом животу физичком, ничег човечјег. Пољакиње имају једну нарочиту чар коју неће достићи можда ниједна словенска жена. Оне имају сензуалне покрете Шпањолке, духовиту кокетерију Францускиње, чисто срце и топлоту Рускиње, носталгију Скандинавке, наивност Енглескиње, и, што је извесно, ничег од Немице. Уз све то, носе нешто од трагичности своје расе: једно неспокојство да увек иду да виде шта је иза брега, да пређу с оне стране реке, да свугде где уђу у отворе прозор и завире под сваку завесу. Францускиња не уме да буде оволико приступачна тузи и сновима, нити је Рускиња икад овако чудно брбљива. Ниједна жена на свету није овако лакома на нове емоције, нити има онолико завођачког у свом гласу, у сваком погледу и свакој речи. Глас јој је млак и подмукао; стисак руке нежан али испитивачки; свако обећање ствар каприца и задње намере. За Рускињу је љубав херојство, а за Пољакињу је љубав интрига Формула њена за фину љубав: малко перверзије у чедности, али много чедности у перверзији! Свугде пуно стила, укуса, рафинерије; јер жена која није лепа, она је смешна; ако није грациозна, она је вулгарна. Пољакињу омрзнете најзад зато што сте је и одвећ волели; затим је опет заволите, јер сте је пре тога срдачно мрзели- али тако у бескрајност.- Она никад прва не напушта плен своје лудости и своје сплетке. Увек држи човека оним ефемерним у својим жељама и детињастим у својим страстима. Она је најженскија од свих жена, а то је најјаче оружје којим иду жене у бој на мушкост.

На једном путу за Јунгфрау овакве су жене драгоценост, јер су духовите. А духовита жена чини сталан притисак на човеков ум и таленат, никад у друштву духовите жене човек не пада у духовну леност ни телесну лабавост: зато он поред њих све боље види и лепше каже него у друштву човека. Он, поред ње, надмаши и већег од себе, чак и себе самог. Обично кажемо онолико колико знамо и како умемо; а поред духовите жене кажемо више него што знамо и лепше него што умемо. Само је додир са женом направио француског човека најречитијим и најбодријим од свих људи. Напор да се допадне само духом, он је постигао у том врхунац сјаја; као што се Грк хоће да допадне парама, и у свакој земљи постане први банкар; или као што је лав хтео да се допадне лавици и дошао до своје гриве, а петлић до своје румене кресте.

Никад нећу заборавити ову малу духовиту женицу која никад није заборав ила да буде и жена од спола, и која је та два елемента својих седамнаест година утапала у једној грацији што беше савршенство оваквог једног алпијског дана. Никад нећу заборавити те веселе вечери на планини, под зеленим сводом, где смо слушали како целокупно небо швајцарских анђела пева за богате Енглезе у Фринденвалду. Али никад нећу више ни моћи видети сјајну алпијску ноћ а да се не сетим свих оних понора које сам тада видео у њеним широким очима, иако се сада овде отвараху као два црна и влажна и тужна цвета.

Јован Дучић, Сабрана дела 388-389. стр. „Прво писмо из Швајцарске“

Доступно у целини на: линк