Јесу ли Енглези људи?

Требало ми је дванаест година да схватим да моје неразумевање Енглеза, с којим ни у каквој вези не стоји моја симпатија према њима, потиче отуда што сам разлике међу нама тражио у нашим темпераментима, а затим у нашим историјама. А оне су заправо у начину мишљења. Начин мишљења је, наравно, такоде резултанта расног темперамента и историје, а историја и сама последица тог темперамента. Историја је, наиме, увек онаква као што је њен народ, народ коме се она догада. Али ова једначина, тако проста код нас, није тако једноставна кад се покуша применити на Енглезе.

Ми смо непредвидиви. зато што ми уопште немамо један начин мишљења. Енглези су, међутим, непредвидиви само зато што нисмо кадри да њихов начин мишљења схватимо. Ми смо нерационални, зато сто једноставно не поштујемо налоге разума, којим такоде располажемо. Енглези кад су нерационални, они остварују једну вишу рационалност, заправо они су и тада рационални само ван наших граница поимања. Наше су ексцентричности ишчашења из живота, њихове – ужљебљивање у живот. Наше су заблуде, заблуде и јуче и данас и сутра. Њихове заблуде врло често су сутрашње истине. Наше грешке су грешке које не могу постати ниста паметно у будућности. Њихове погрешке су врло често нека врста предвиђања будућег стања, један прерани корак у његовом правцу. Они су увек изнад својих стварних способности, ми увек испод.

Питао сам се зашто је то тако и нашао одговор у начину мишљења, не толико у карактеру тог начина него у његовој сталности, у роботској шаблонизираности њихових реакција. Стандард, уосталом, и стандардно понашање је први услов онога што зовемо цивилизацијом. Сви они функционишу као нешто једноставнији роботи.

Нешто друкчије мисле, друкчије се понашају, па тако постају и предвидиви углавном они које су прилике на дуже време држале у додиру с Европом, а нарочито Истоком и Словенима. Онда делују као машине које су жртве краткога споја. као апарати дуго држани на влази.

Уторак, 2. август 1983. године

Борислав Пекић „Рађање Атлантиде“, приредиле Љиљана и Александра Пекић, Службени гласник 2019, стр. 188-189.