Иво Андрић о 1914.

Најпосле, дошла је година 1914, последња година хронике о мосту на Дрини. Она је дошла као и све раније године мирним ходом земног времена, али уз потмулу хуку све нових и све необичнијих догађаја који су се као таласи пропињали један изнад другог.

Толико је божјих година прешло преко касабе поред моста и толико ће их још проћи. Било их је и биће их свакојаких, али ће година 1914. увек остати издвојена. Тако изгледа онима који су је преживели. Њима изгледа да се никад, ма колико се причало и писало о томе, неће моћи или неће смети казати све оно што се тада сагледало тада сагледало у дну људске судбине, иза времена и испод догађаја. Ко да изрази и пренесе (тако мисле они!) оне колективне дрхтаје који су одједном затресли масама и који су са живих бића стали да се преносе на мртве ствари, на пределе и грађевине? Како да се опише оно таласање у људима, које је ишло од немог животињског страха до самоубилачког одушевљења, од најнижих нагона крволоштва и подмукле пљачке до најјвиших подвига светачког жртвовања у коме човек превазилази себе и додирује за тренутак сфере виших светова са другим законима? Никад то неће моћи бити казано јер онај ко то сагледа и преживи, тај занеми, а мртви ионако не могу да говоре. То су ствари које се не казују, него заборављају. Јер да се не заборављају, како би се могле понављати?

Тога лета 1914. године, кад су господари људских судбина повели европско човечанство са игралишта општег права гласа у већ раније спремљену арену опште војне обавезе, касаба је пружала мален али речит образац првих симптома једног обољења које ће с временом постати европско, па светско, и опште. То је било време на граници двеју епоха људске повеснице, и отуд се много јасније видео крај оне епохе која је ту завршавала него што се назирао почетак нове која се отварала. Тада се још за насиља тражило оправдање и за зверства налазило неко име, позајмљено из духовне ризнице прошлог века. Све што се дешавало имало је још изглед привидног достојанства и драж првине, ону страховиту, краткотрајну и неизрециву драж која је доцније тако ишчилела да је ни они који су је тада тако живо осетили не могу више у сећању да изазову.

Али све су то ствари које само узгред напомињемо и које ће песници и научници идућих епоха испитивати, тумачити, и васкрсавати средствима и начинима које ми не слутимо, а са ведрином, слободом и смелошћу духа који ће бити далеко изнад нашега.

Њима ће вероватно поћи за руком да и за ову чудну годину нађу објашњење и да јој одреде право место у историји света и развоју човечанства. Овде, она је за нас једино и пре свега година која је била судбоносна по мост на Дрини.

Лето 1914. године остаће у сећању оних који су га овде преживели као најсветлије и најлепше лето које се памти, јер у њиховој свести оно сја и пламти на читавом једном џиновском и мрачном хоризонту страдања и несреће који се протеже до у недоглед.

А то је лето заиста отпочело добро, боље него толика ранија. Шљива је родила као што одавно није, а жита лепо понела. После десетак година трзавица и потреса, свет се однекуд нада бар затишју и доброј години, која би у сваком погледу поправила штету и незгоде ранијих. (Најбеднија и најтрагичнија од свих човекових слабости несумњиво је његова потпуна неспособност предвиђања, која је у општој противности са толиким његовим даровима, вештинама и знањима).

Цитат из „На Дрини ћуприја“