Ivo Andrić: Ćilim

Баба Ката, самохрана удовица у седамдесетој години, чиста и ушушкана старица, има на Бистрици кућу у којој живи и која јој је остала од оца, Петра Маруновића. Ту кућу је она донела у мира и у њој је сада сама, пошто је надживела мужа, а деце није никад ни имала. То је једна од оних малих сарајевских кућица у дну Бистрика које изгледају као да су поклекле пред великим успоном, у којима влада нека чиста и светла сиротиња и у којима је једини раскош лети саксија минђушице, а зими ред дуња на рафу изнад душеклука.

Око те куће води баба Ката већ неколико година спор са општином. Сад прете да је избаце из њене рођене куће. Због тога је и дошла овог летњег дана у градску општину. Ту седи у хладовини и чека да је прими нови, усташки потпредседник општине.

Седећи и чекајући, старица је превртала у глави своје рачуне са општином и смишљала како ће најбоље и најубедљивије казати потпредседнику све што има да моли и на што има да се жали. Замишљена тако, она је расејано гледала у велики персијски ћилим којим је прекривена средина предсобља, и не примећујући га право. Али време пролази, чекање се одужило, а њена мисао увек иста. Тако њену пажњу почеше да привлаче и шаре прилично угаженог али још лепог ћилима.

Посматрала је складне боје и бујне линије необичне вегетације чије се жбуње и лишће чудно игра са људским оком. Испреплетано и као ветром завитлано, оно изгледа да се све јасније претвара у људску или животињску прилику, и кад већ почне да личи на одређено створење, одједном се шара ђаволасто искрене, и затим опет продужује као листић или грана. И та игра између биљног и животињског света понавља се непрестано са понављањем истог орнамента на ћилиму. А боје прате ту игру и мењају се и преливају у складу са њом.

Гледа баба Ката својим ситним живим очима лепоту шареног ћилима, заборавља полагано где је, на што чека, због чега је дошла, и само прати игру чудних шара које јој долазе некако познате и које је све више заносе, не у сан него у сећање из далеког детињства.

Година 1878.

У тој кући у дну Бистрика живи кујунџија Петар Маруновић. Он је калфа код познатог мајстора Андрије Ливњака, код кога му је отац радио као први мајстор, „на траћу пару“. Петар има жену и двоје деце: Кату којој је седам година и једног мушкарчића коме је четврта. Са њима живи и Петрова мајка Анђа, која је стварно глава ове куће и коју сви зову „наном“.

То је чиста и лепа старица руменог лица које сја од мирне и паметне одлучности и од осмејка који ту одлучност с времена на време ублажава. Има већ две године како су јој ноге готово потпуно одузете. Снаха јој помаже кад хоће да се дигне и на два штапа учини неколико корака по соби. Али и тако непомична на свом шиљчету, она управља свим пословима у кући. Њој долази свет из комшилука по савет и на разговор, јер је сви знају као разумну, искрену и до видовитости проницљиву жену. Кад она нешто размисли и закључи, и на крају говора подигне, као претећи, једну од оне две штаке што су увек поред ње, онда је сигурно да је догађаји неће у лаж утерати, и да се онај који је послуша неће покајати.

Њен син Петар је несразмерно висок и погнут човек тридесетих година, са дугим брковима на ситном лицу, миран и услужан мајстор али без очеве вештине у послу и без мајчине ведрине и разборитости.

Снаха Марија је омалена, црномањаста, жива, са очним капцима увек малко запаљеним, једна од оних жена код којих материнство изазива и развија претерану брижност и грамзивост коју ништа не може зајазити, а која се с годинама претвара у мрзовољно и ситно тврдичење.

Тога августовског дана 1878. године сву су у кући, јер је чаршија затворена и Петар не одлази на посао. Већ неколико дана очекује се улазак аустријске војске у Сарајево, а одјутрос се чује топовска паљба од Хума и Горице.

Тих дана, светлих и дугим сарајевских летњих дана, од којих сваки изгледа као празник, било је тишине по баштама и авлијама на Широкачи и Бистрику, било је страха по кућама и празним сокацима. Али тишина овде више пада у очи, јер страха има овде помало увек и свуда. А јутрос је, ево, задрхтала тишина од муклог тутња, па се онда одједном раскинула са цепањем и фијуком, као сувише затегнуто платно.

Са Горице је почела аустријска батерија убрзаном паљбом да бије сарајевску тврђаву и махале око ње. Са Жуте табије одговарала су јој два тешка турска топа, неуједначено, и , човек би рекао, гневно. А упоредо са дизањем сунца и јачањем паљбе растао је и дизао се страх. Невидљив и заразан, немоћан само пред онима који се не боје, јер се бију, страх је играо своју игру са ситним безбројним људима посакриваним по кућама; пео им се у главу, мутио мисли и превртао схватања која су изгледала непоколебљива и вечна; саветовао им да беже, а подсецао им ноге, водио их у заклоне, па им одмах дошаптавао да је место прекопута много сигурније. Страх ликује и повија човека, где год може, као травку.

Дан одмиче. Топовска паљба не престаје, али једним делом почиње да се претвара у разасуто пушкарање које непрестано расте. Народ пролива крв и гине, куће горе. Бије се неједнака битка за Сарајево; до подне се некако и колеба, али од подне нагло нагиње на аустријску страну. Модра војска слива се стрмим махалама као вода и назадржљиво пуни сокак за сокаком.

У Маруновића кући под Бистриком страх као и свуда, али му нана не да да се развије и устали. Наређује шта треба да се ради, кори снаху што плаче, што се гласно моли Богу и тако плаши децу. Деца су поред старице; уплаше се од пуцњаве, упитају понешто, па онда опет забораве све и наставе да се играју. А старица узима један од своја два штапа, голица унука који прича са сестром, губећи се у неким замршеним дечјим лагаријама, засмејава га и говори му дубоким гласом:

–          Е, мој голотрбе, благо баби с тобом: ја стара а ти нејак, па нам нико ништа не може.

А иза својим речи ослушкује прасак и тутњаву споља.

Паљба се помера, мења правац, преноси с једног краја на други, и стално опада. Издалека се чује труба непознатог звука. Низ Бистрик први коњи и војничка вика. То не каса и не иде, него се руши.

Старица прелази све по соби погледом својих крупних очију, као капетан на броду. Дозива сина.

–          Треба отворити широм авлијска врата – каже му, а како је син уплашено гледа, она одмах објашњава: – Све авлије треба да су отворене кад војска наилази, јер пуцају у кућу гдје нађу затворено. Не бој се. Само скини тај фес и нек Марија узме дијете на руке, па тако изиђите слободно и отворите обадва катана.

Наређује тако прибрано и сигурно као да из ње говоре дуге године древног ратног искуства. Њена мирна одлучност прелази на сина, чак и на бледу и слабу снаху која једнако дрхти, али извршава што јој се каже.

Примиче се топот копита и бат људског хода по калдрми. То силази војска већ низ Бистрик и Широкачу. Како је ово попречна улица, кроз њу не пролази још нико. Све јачи и чешћи бивају гласови команде, разлежу се дозивања на страном језику и сигнали трубама и пиштаљкама. У једном тренутку наишла је патрола од три војника. Били су знојни, прашњави и препланули, носе ниско оборене пушке са бајонетима, иду полагано, гледају испитивачки, а очи им свима сјајне као од неког пијанства, са призраком лудила.

 

Петар је поступио како је нана наредила, али снаха није имала снаге да издржи, него је пала на колена са тихим цвиљењем, тако да су уплашена деца побегла баби и привила се уз њу.

Пошто су испитали све просторије и малу башту, војници су прешли у суседну кућу, на којој се већ лепршао бео пешкир.

Тако се и то свршило. Са мраком је пушкарање потпуно престало. Из вароши је допирала војничка песма и музика.

Сутрадан је већ почео страх да попушта. Чаршија се још није отворила, али ври од неког новог ратничког живота, његови одјеци допиру и у мале куће испод Бистрика. Сваки час неко дође са новим и све чуднијим вестима. Дотрчи комшијско дете:

–          Обија солдачија турске куће и дућане; силом отварају џамију; сад уносе у њу и слажу неке сандуке и ћебета.

И дечак трчи даље, сав узбуђен, као да и он учествује у великим догађајима и смелим променама.

Мало доцније јавља неко:

–          Ено се солдат попео на мунару па маше капом.

Тако се чују само нове и узбудљиве ствари, да изгледа као да ће све навике и обичаји бити испретурани и измењени и као да се граница између дозвољеног и недозвољеног помера и губи. Све изгледа могућно, све дозвољено.

Нова војска се размилела по вароши. Улазе у Маруновића авлију, али сада без бајонета на пушкама и без оне строгости. Слободни и докони војници траже воде и, нарочито, ракије, јер је точење пића у вароши забрањено. Неки се и прилично споразумевају, служећи се чешким или пољским језиком.

Тако је у сумрак тога другог дана наишао један војник. По облесцима зноја на лицу и челу, и по мутним очима видело се да је пијан. И он се служио неком мешавином словенских речи. Био је неугледан човек, тупа и неизразита лица, љигава држања: ситно зрнце људске прашине са панонске равнице. Заметнуо се великим, невешто сложеним персијским ћилимом, који баци с рамена на под чим уђе у кућу.

Објашњавао је уплашеном Петру речима и покретима да нуди ћилим за ракију. Не мора бити много, нека дају колико имају. Објашњавање је ишло доста тешко. Петар, навикао да за све тражи савета од мајке, и нехотице отвори врата на њеној соби. Старој Маруновићки није требало много да схвати ствар. Погледавши строго сина, рекла је мирно војнику:

–          Ракије немам, а ћилим ми не треба. Носи ти то, драги, па продај ономе ко је муштерија.

У последњој светлости дана војник је стајао на прагу као збуњено ђаче и трепћући гледао старицу достојанствена лица и одлучне речи све док Петар није затворио врата, обећавши мајци да ће га сам испратити заједно са ћилимом.

Брзо је пао мрак и дошло време вечери. Владала је тешка запара. Јело се ћутке, само је Петар причао како се ослободио пијаног војника са ћилимом. Снаха Марија додаде како војници проносе улицама и друге ствари које су узели из напуштених турских кућа и које продају нашем свету будзашто, чак и поклањају. Стара погледа строго, испитивачки, сина па снаху:

–          Нек продају коме хоће и нек купује онај коме образ подноси. У моју кућу неће ни крадено ни отето, јер од туђе несреће нико среће видио није.

Ту говор опет запе и вечера се заврши ћутањем. Мало затим Марија спреми свекрви постељу и оде са мужем у њихову собу где су деца већ спавала.

Осуђена на живот у соби и на непомичност, баба Анђа ни иначе није волела ноћ ни спавање, а вечерас поготову није могла да нађе сна. Има људи које и најмањи додир са моралном ругобом дубоко узнемири и после их дуго прати као задах физичке трулежи. Кад јој се учини да ће успети да заспи, одједном се јави помисао на одвратног војника. Крај његових ногу црвен ћилим, а око њега ружно и сумњиво узнемирени син и снаха.

Мора да мисли на тај ћилим. Скрене мисао на нешто друго, па се одједном сама упита: „Одакле ли га је узео? Из неке куће?  Можда из џамије? Ко је остао да плаче за њим?“ Можебити нико. Свакако, остала је празнина на месту где је био прострт. Чини јој се да види ту пустош.

Срдито растерује мисао и силом склапа очи, али пред њом се, уместо мирног и тамног вира сна, развија тај исти турски ћилим, прострт широм и пун црвених и зелених шара. Управо то и није ћилим, него бескрајно поље, недогледни низови Турака који клањају на том пољу. Једно време мирно клечећи, занесени, у молитви, а онда додирују челом земљу, повијају се као класје које се таласа унедоглед.

Старица се прекрсти полугласно и окрену се на другу страну.

Али тек што је зажмурила, пред њом се указа опет турски ћилим, разастрт до у бескрај, а на сваком од многобројних четвртастих поља његовог орнамента по један одред турских копљаника са заталасаном шумом копаља изнад глава. Све тако, одред за одредом, безбројна војска низ бескрајно поље, до надкрај далеког видика. – То је спремна осветничка војска која тражи оправдања и рачуна за сваку украдену ствар, за иглу као и за ћилим, за ћилим као и за кућу.

И опет се узбуђено окрену на другу страну. Тако се неколико пута окретала с једног бока на други, бежећи од грозничавих и бесмислених сновиђења, док није најпосле успела да сведе сан на очи.

Пробудила се нагло, као да је неко зовнуо. Од отвореног краја прозора долазила је једва осетна струја свежине из баште. Осећала је целим телом да није спавала више од једног сата. Само тренутак је, непомична и раширених очију, гледала у тамо, а онда упали свећу и стаде да прикупља штаке и одело око себе.

Често нам је потребан само један сат оног првог, најдубљег сна, па да сумња са којом смо легли у постељу сазре у нама до јасног сазнања и да нас пробуди својом оштром јасноћом. Гоњена немиром, старица се спремала, а пред њом су се јављали ликови: пијани војник подмуклог изгледа, збуњена снаха и ћутљиви син; све је то јасније и живље него синоћ у тренутку доживљаја. Кад се обукла, стала је да се диже, прво на руке а затим на штаке, служећи се читавим низом малих вештих покрета. Има година дана како се није овако, без ичије помоћи, сама дигла. Сад јој је то пошло за руком. Само јој је требало времена, а при том је брзо дисала од напора, нестрпљења и огорчене решености. Кад се једном усправила, све је ишло лакше. Цео терет тела почивао је на рукама и на штакама, а поред тога још се наслањала на зид, по коме је милила заједно с њом њена збијена сенка.

Вешто и лагано отворила је врата и закорачила штакама преко прага који одавно није прешла. Тако је успела да пређе цео ходник, који је слабо осветљавала свећа из отворене њене собе, све до противног краја где су била врата њихове собе. На њима нестрпљиво затутњаше ударци њених песница стиснутих око штака. Врата се изнутра отворише. У соби је било спарно и мрачно. Поустајали су – снаха па син. Гласови им се мешају, у њима страх и чуђење.

–          Јеси ли ти, нано? Шта је?

–          Дај ону свијећу из моје собе! – викала је старица чврстим гласом.

Снаха је у тами нешто шушкала и склањала око себе, па се онда диже и прође поред ње у другу собу по свећу, док је син, бунован и распасан, једнако муцао:

–          Шта је, нано? Што ниси звала? Шта је?

–          Свијећу дај – одговарала је стара.

Оклевајући, снаха донесе свећу; соба се испуни дрхтавом светлошћу. На средини је стајао Петар, висок, мршав, разбарушен, дугих бркова. Доле прострти душеци, на њима слатко спава дечак са песницом на устима, поред њега разбуђена девојчица Ката седи и широм отворених очију гледа око себе.

Преко свега тога је прелетео старичин поглед и зауставио се у прочељу собе. Ту је био разастрт црвени персијски ћилим и то само половином, док је друга половина била савијена на миндерлуку.

Старица задрхта на својим штакама, тако да и син и снаха притрчаше да је прихвате, али она приђе зиду и наслони се на њега а њих одгурну од себе. Тако се довуче до миндерлука и седе, дрхтећи од напора и узбуђења.

Сви су ћутали. Негде далеко пуче пушка усамљене страже. Тада старица удари десном шаком о под. Ово двоје се помакоше и танке сенке им се продужише и преломише.

–          Купи ово па носи напоље – говорила је старица гласом муклим од гнева и ударала једнако штапом по ћилиму.

Син је покушавао ствар да објасни, да каже нешто у своју одбрану. Пијани војник је, каже, био упоран и није хтео, бар до сутра, да носи даље ћилим. Уосталом – рат је, ћилим је турски.

–          Турски? Ако је турски, није твој. Шта сте наумили вас двоје, да беговски харем од ове куће направите? Тако сте почели кућу да кућите! То те ова твоја беговица упутила, је ли? Е, нећете за мене живе!

–          Развлачи се, нано, роба. Па ја мислим, кад ће и онако пропасти…

–          А, то те твоја плитка памет учи! Нек се развлачи, нек иструне на сокаку, само далеко од мене. Зар вас није страх да вам дјеца, гледајући ово, хајдуци и паликуће не постану? Ви сте ћилиме почели да примате, а она ће куће и дућане отимати.

–          Ово је рат, нано…

Та немоћна и у својој немоћи глупа примедба потпуно разјари старицу.

–          Шта рат? За кога рат, луда главо? Јеси ли ти ратовао, па да сада плијен дијелиш? Ти мислиш да се царевине ваљда бију да би такви као ти заимали и туђом муком куће застрли. Кад вам прије туђа сила и господство ударише у главу? Мислите ли ви овдје са свијетом живјети и умирати? Још се швапска војска није ни изула, а  теби већ није добар онај Маруновића ирам, на ком си се родио и који ти је отац поштено радећи стекао, него тражиш господства и то туђег, краденог. Џамијско и комшијско вам треба, је ли? И мислите да то вам нико неће знати ни видјети, или да ћу ја, зато што сам овако саката, сједети луда и слијепа, док ми образ гори и хајдуци по кући вршљају? Е неће, синко, бити тако. Него из ових стопа да сте изнијели туђи ћилим.

Син је још једном покушао да одложи ствар до сутра. Где да га носи и коме да га преда? Али старица је имала за све одговор.

–          Избаци га на сокак, па нека носи ко хоће; туђе и јесте.

Снаха је ударила у плач, склапала руке и клечала. (Њој је то било лако; код најмањег повода савија се као бритва и пада на колена.)

–          Немој, нано, преклињем те, у ово доба ноћи да излази из куће, убиће га стража чим се помоли на врата.

–          Носи то напоље! – понављала је старица неумољиво, и наслоњена на леву штаку измахивала десном одрешито и заповеднички.

Настало је савијање ћилима, па изношење, уз плач, уздисање и многе излишне речи. Затим су и старицу одвели у њену собу и свећу изнели. А на малу Кату, која је све то гледала раширених очију од љубопитства и страха, нико није обраћао пажњу. Њу је та неразумљива узбуна дубоко потресла, уплашила је и, најпосле, заморила. И чим је остала у мраку клонула је поред уснулог брата и тврдо заспала. А сећање на ту ноћ и на тај ћилим остало је у њој дубоко закопано као један од најзначајнијих, немирних снова. И мислила је да је заувек потонуло и нестало. Али ето…

 

Ајде, баба Като! Ти задријемала, а господин чека, ајде! – викао је по други пут служитељ готово на уво старици која је, оборене главе и у ћилим упртог погледа, била занесена у далека сећања, као у најдубљи сан. Старица се тргла мало постиђена, погледала око себе, као пробуђена, и нехотице подигла руку као да поправља мараму на глави и одело на себи. Затим се запутила преко црвеног ћилима у отворену канцеларију. А у глави, њеној слабој, занесеној глави, избледели и испретурани сви они лепо и убедљиво смишљени разлози које је била спремила за господина потпредседника.