Интелектуална громада спрам медијског полусвета: пример материјалних потреба

Нека изрека каже да одело не чини човека. Мој став је да је скупоћа одеће директно пропорционална величини унутрашње шупљине неког лица.

Пажљивим погледом зналца цена маркиране гардеробе могло би да се процени колико просечних српских плата на себи, у једној комбинацији, носе политичари, а онда и схватити са коликим интелектуалним потенцијалом решавају националне (или своје) проблеме.

Осим зимског капута тражим од супруге да ништа не сме да кошта више од 4.000 динара и једино ципеле могу за неку стотину да пређу ову границу. Сада има и панталона и кошуља за по 800-1200 динара, па су и опуштенији услови приликом избора и куповине.

То су моји ставови о одећи и обући.

Из те перспективе ме је гануо следећи списак који је Борислав Пекић послао супрузи Љиљани на правдање 14.1.1971. пред одлазак у Лондон.

Ја сам направио кратак списак ствари које би евентуално пре поласка морао да купим. Овде ти га прилажем па те молим да видиш имаш ли какву примедбу или сугестију. Ево списка, наравно да то све не морам купити, али то је оно што би можда било корисно да се тамо не троше „девизе“.

1. Зимске папуче (ове ми се распадају).
2. Још једне дуге гаће.
3. Поткошуља топла са дугачким рукавима (имам само једну).
4. Неколико топлих доколеница чарапа (имам само два пара).
5. Навлака за кишобран.
6. Сиве панталоне (ове ће за недељу-две поново да зину на туру и више се на невидљив начин неће моћи крпити па ћу их носити тамо по кући).
7. Више кутијица жилета.
8. Две-три пасте за бријање.
9. Дезодоранс.
10. Мало округло огледалце (као оно што смо имали па се разбило).
11. Кофер (не знам још!)
12. Новчаник (овај ми се сасвим распао).

То би било отприлике све. Пиши имаш ли нешто томе да додаш или одузмеш.

Борислав Пекић „Коресподенција као живот – писма Љиљани #02“, стр. 387.