Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Petak, 3. avgust 1984. godine
Danas sam u Guardianu od četvrtka, 2. avgusta, pročitao jedan članak kome sam ja dao naslov ,,Mehanički heroji“ i koji tretira, kako se kaže u uvodu, od strane Jacka Schofielda, našu metalnu budućnost. U članku se, ja ću ga ovde prepričati, kaže da roboti dolaze; da su to mašine koje imaju tri suštinske osobine – nezavisan pokret, čula, ne u ljudskom ali u jednom sličnom smislu, i inteligenciju. Ovde bi se samo inteligencija mogla smatrati nečim novim, jer veštački pokreti odnosno sposobnost za te pokrete i mehanička čula bila su već kroz vekove upotrebljena i upotrebljavana u mnogim mašinama.
To su mašine, ali pisac članka govori o tome da je zubarska škola Univerziteta Emori u Atlanti, u Džordžiji, već upotrebila i upotrebljava, tzv. ružičaste robotske glave sa otvorenim ustima, crvenim jezikom i belim zubima da na njima vežbaju učenici. Ovde se robot približava izgledu budućeg humanoida. Čovek koji je unapredio ovai pronalazak zove se dr Frank Frans i on kaže da će uskoro njegovi roboti moći i da krvare. Današnji roboti koji se mogu kupiti za ličnu upotrebu koštaju otprilike od 1.500 do 3.000 funti i prvenstveno su obra zovne igračke. One mogu da osete zvuk i da odgovore veštačkim glasom, imaju izvestan ograničeni broj pokreta, mogu da dohvataju stvari, ali njihova snaga je svakako ograničena.
E sada dolazi nešto vrlo zanimljivo. Denning Mobile Robotics“ iz Voburna. Masačusetsa, napravio je ugovor, dobio je zapravo ugovor da napravi 200 robota stražara za jodan zatvor u Teksasu. Oni su 120 centimetara visoki. 100 kilograma teški. Oni če patrolirati zatvorskim hodnicima i imaće infracrvena i ultrasonična osetila i amonijačna njuškala“ (sniffers). To znači da će biti u stanju da osete pobegle zatvorenike i moći će verovatno nekim sintetizirajućim glasom da im kažu -otkriveni ste. U međuvremenu, njihov mozak koji će biti oklopljen i koga meci neće moći da probiju i raportiraće u kabinu gde se nalaze stražari koji su ljudi, a oni u centralno kontrolno odeljenje. Ti roboti će biti snabdeveni svim ovim rečenim osobinama, ali pored toga moći će da izdrže do izvesne mere i neki napad. Ali ako zatvorenici budu pokušali recimo da napadnu, da sa jednom bejzbolskom palicom udare, on će pokušati da pobegne.
Prema mom ličnom mišljenju ovo je samo jedan korak prema zatvorskom stražaru koji neće bežati nego koji će biti u stanju da se brani i da u nužnoj samoodbrani kao i svaki čovek ubije ili bar rani zatvorenika. U početku će na ravno za tako nešto morati dobiti dozvolu od stražarske kontrole, ali kasnije će i ta dozvola postati automatska i ugrađeni kompjuter u njemu sam će donositi odluke o ljudskom životu, odnosno čoveku koji je ispred njega. Ovo, već i ovaj put se, eto ja sam to i ne znajući kazao, otvara time što se ovaj Deni, kako se zove robot, smatra uistinu prosto jednim pokretnim alarmom.
Međutim, prava robotika počinje sa onim što Marvin Minsky, osnivač laboratorije za veštačku inteligenciju na Masačusetskom institutu za tehnologiju, naziva tele-sens, osećanjem za pokret. To su u stvari mašine koje će biti u stanju da budu komandovane od strane ljudskih upravljača i da deluju na razdaljinu. Rani oblik ovoga jesu oni roboti koji se upotrebljavaju u radiološkim laboratorijama i koji operišu sa radioaktivnim materijalom a njima se upravlja iz daljine: Međutim naravno da istraživači nisu time zadovoljni, jer bez obzira koliko tzv. virtualna prisutnost (telepresence) ima potencijalno velike mogućnosti u komandovanju okolinom koja je opasna za ljude, ipak je upotreba ovakvih robota usled komanda sa daljine na izvestan način ograničena, zato se uveliko radi na njihovom usavršavanju. Tai rad uključuje tzv. pattern recognition – prepoznavanje šeme, zatim pokušava da se obrazuje u jedan sistem za viđenje stvari i radi se na sintezi govora, petoj generaciji jezika i veštačke inteligencije. Skoro sva istraživanja ovde mogu pomoći slepima i gluvima kao i invalidima, i naravno obrnuto. Hoće da se kaže da nesavršena situacija u kojoj se nalaze slepi, gluvi i invalidi pomaže istraživanjima u robotici. Odnosno može se pretpostaviti da je slep čo vek isto ono što i robot kome pokušava da se povrati odnosno da mu se da vid. Što se tiče kretanja, roboti koji su danas u upotrebi uglavnom su na točkovima što predstavlja manjkavost, jer se oni mogu kretati uglavnom, kao recimo u Japanu, ravnim fabričkim podovima, dok su u jednoj neravnoj sredini nemoć ni. To se pokušava gusenicama da nadoknadi. Međutim, gusenice su prilično neefikasne i uništavaju vrlo često svoju okolinu. Istraživanja idu u pravcu nogu. Budući roboti odnosno prvi oblici takvih robota biće verovatno insektoidni jer će imati šest ekstremiteta, a ne četiri. Ugledanje je recimo na skakavce koji imaju specijalizirane noge; pa kao što skakavci, na primer, imaju različite vrste nogu za skakanje, za podizanje, za držanje hrane, tako će i te hodajuće mašine razviti multifunkcionalne noge umesto da ih upotrebljavaju isključivo za hodanje. Ti hodajući roboti moraće imati izvesnu osetljivost za bol, s obzirom na nužnu potrebu da sebe čuvaju od mehaničkih povreda, oni će morati da imaju nešto sto će ih upozoravati na mogućnost tih povreda koje mogu doći zbog sudara sa preprekama ili nekih drugih uzroka. Mi zapravo možemo zamisliti kako će to izgledati u jednoj bliskoj budućnosti kada mali spretni insektoidni roboti čiste naše prozore ili skidaju patinu sa starih zgrada.
Ovaj čovek je vrlo zanimljiv i ima jedan vrlo pitom, mirnodopski karakter. Gotovo nijedan primer sem jednog jedinog koji je upotrebljen, ne ukazuje na neke druge mogućnosti robota koje mogu biti korišćene u daleko opasnije svrhe. A taj jedan jedini primer je onaj o robotima koji će u Americi početi čuvati zatvore. Mi možemo kazati da je tu reč o kriminalcima i da ako smo ih već zatvorili, moramo ih unutra i čuvati, međutim, ti isti roboti mogu biti korišćeni i za neke druge svrhe koje nemaju veze sa kriminalom i za koje nema čak ni ovakvo jedva plauzibilno opravdanje.
Već i sada je deo ljudskog saobraćaja kompjuterski uređen i komandovan. Doći će vreme kada će kompletan saobraćaj biti na taj način uređivan, ali to nije uzrok mom strahu. Mom strahu je uzrok osećanje da neće samo naš saobraćaj biti urede kompjuteriziranim robotima već i naš duhovni saobraćaj, naš moralni saobraćaj. Nije moguće da apsolutna kompjuterizacija i robotizacija koja pokušava da nas spase nepotrebnih poslova ne ostavi dubok trag na tip i reljef naše civilizacije i na nas lično. Nije moguće da ona totalno ne izmeni naš pogled na život. ali ne u tom smislu što će ga spiritualizirati, jer sve ovo što pronalazimo na ovom polju materijalističke je prirode i prema tome može pomoći jedino materijalističkoj civilizaciji, odnosno još većem padu u mehaničnost i materijalističku rutinu Mi ćemo se osećati verovatno kao ljudi koji na jednom planu imamo znatnih olakšica u svakodnevnom životu, ali će pritisak na naš duhovni život postati enorman ukoliko uopšte preživimo, prosto zato što ćemo morati da se osećam u vlasti nečega nad čim nemamo potpunu kontrolu. No život je i sada uređen smislu manipulacije čije uzroke vrlo često – ili konce – niti primećujemo a po neki put i ne osećamo. Manipulacija u jednom kompjuterskom svetu biće daleko izvesnija, odnosno mi ćemo za tu činjenicu znati ali protivu toga nećemo mo ništa da uradimo. Zatvor u kome se sada nalazimo delimično je ipak zatvor z koga se može pobeći ili se bar steći iluzija da se nalazimo na slobodi. Zatvor kome ćemo se kroz izvestan broj godina naći biće onaj iz koga nema bekstva. Nema bekstva ne samo zato što ne postoje tehnički uslovi, zato što će naš život do te mere zavisiti od mašinskih oblika inteligencije i organizacije, nego prosto zato što se ja plašim da ćemo mi izgubiti volju za slobodom i da će izvesne udobnosti – a ukoliko do njih dode- uništiti kod nas svaku volju za nezavisnośću i svaku volju za slobodnim odlukama, za onom nepredvidljivośću koja činí dobar deo naše čovečnosti, naše zaostale čovečnosti.
U nastavku ovoga Guardian od 2. avgusta donosi jedan članak u kome se kaže da je Sir Clive Sinclair predvideo da će za jedno 40 godina naše današnje lekare opšte prakse zameniti mehanički doktori odnosno kompjuteri koji će da znaju sveo zdravstvenoj i telesnoj strani našeg organizma. Ja se pitam zašto samo o telesnoj, kad se bolesti sastoje i od psiholoških, pa prema tome ti kompjuteri će verovatno znati i sve o našem duhovnom životu, o našim tajnama, ako żele da nam zaista i na tom planu pomognu, pošto je on danas u svetu gotovo isto tako važan kao i ovaj telesnoga zdravlja.
Sinclair smatra da će ovakvi lekari biti mnogo zgodniji i zbog toga što ćemo znati da su mehanički, da nisu ljudi, i što ćemo im se prema tome verovatno lakše moći poveravati i izdržavati njihove preglede. Ovi kompjuteri činiće ne potrebnim, kaže Sinclair, da čovek zbog obrazovanja napušta svoj dom ili da ide kod advokata da ga konsultuje. Oni će obe ove funkcije, funkcije tutora i funkcije pravnog savetnika, moći da vrše. To je vrlo dobra ideja koja pokazuje do koje mere je moja pretpostavka u priči Novi Jerusalim“ moguća i koliko će to učiniti da sve manje napuštamo svoje domove, sve se više povlačimo u sebe, sve manje socijaliziramo, jer naravno, pretpostavka je da ćemo mi uvek moći u jednoj bilo kakvoj polemici sa robotom da odnesemo pobedu time što ćemo ga isključiti. možemo uvek prema tome biti u pravu čak iako je taj kompjuter beskonačno mnogo inteligentniji od nas, ako ključ njegov mi imamo u ruci, mi ćemo ga onda moći eliminisati, ali ja se pitam samo dokle. Jer čemu njegova takva inteligencija ako ovu našu ljudsku taštinu ne može predvideti i osvetiti se.
Od onih kompjutera i robota koje ćemo moći isključivati vrlo brzo ćemo doći do onih koji se ne mogu isključiti i ne mogu eliminisati. A od njih van vas vrlo brzo doći ćemo i do onih u nama u našem mozgu i tako do jedne od tema moga Atlantisa.
Sinclair smatra da će to da izmeni fabrički život, jer će tradicionalni odnos poslodavca i radnika biti ukinut i posredovan kompjuterima odnosno robotima.
Ja se samo pitam na koji način čovek onda da dobije povišicu, na koji način će se onda rešavati štrajkovi, jer kompjuteri neće niti mogu da imaju ugrađen sav sistem onih nepredvidljivih humanih asocijacija i reakcija koji omogućava poneki put da se postigne i načini nemogući kompromis. Sa poslodavcima koji budu predstavljeni robotima neće se moći ništa drugo uraditi nego ih razbiti onako kao što su to radili čartisti. Štrajkovi tada mogu da se završe samo na dva načina – ili ubijanjem radnika ili totalnom antimašinskom revolucijom.
Borislav Pekić, Rađanje Atlantide, str. 291-295. JP Službeni glasnik, 2019.