Господари и раја

Тако је ова велика узбуна завршена неочекиваним и узбудљивим догађајима. Довођење и убијање Срба престало је. Град је опет падао у оно постиђено и мамурно расположење, кад свак гледа да се што пре заборави шта је било, кад гомила најгрлатијих и најгорих букача и насилника отпласне у далеке махале, као вода у своје корито, и кад се врати стари поредак, који сада, за неко време, сваком изгледа бољи и сношљивији. Над Травником се склапа тишина, тешка и уједначена, као да никад није ремећена.

Смиривање је убрзао и повратак Сулејман-паше Скопљака (из похода на устаничку Србију – МЗ). Одмах се осетило присуство његове речи и његове веште руке.

Чим је дошао, Сулејман-паша је сазвао најугледније чаршилије да их пита шта се ово направило од мирне вароши и мирног света. Стајао је пред њима онако једноставно одевен и омршао, како се вратио са ратишта, висок, витких и истурених ребара као у доброг хрта, плавих великих очију, и испитивао их и карао као децу. Тај човек, који је провео шест недеља на стварном ратишту и сада две недеље на својим имањима на Купресу, гледао их је строго онако бледе и измучене, нагло отрежњене, и питао их оштро откад је то чаршија узела на себе да суди и извршава пресуде, ко им је дао то право, и где им је била памет за последњих десетак дана.

• Каже се, раја се одметнула, раја је непослушна и неваљала. Јесте. Али треба знати да раја не дише својом душом, него слуша дах господара. То ви добро знате. Увијек се господа прво искваре, а раја само прихвати. А кад се једном раја отме и похаси, иди слободно па тражи другу, јер од те нема више ништа.

Сулејман-паша је говорио као човек који је до јуче гледао мучне и озбиљне ствари о којима они са својим уским травничким видиком и не слуте, и које им треба објаснити уколико је то могућно.

• Нама је Бог, слава му и част, дао двије ствари: да имамо земљу и да дијелимо правду. Е, сад, ти подвиј ноге на шиљтету а пусти неке потурице и голаће да суде, па се не брини како ће ти се кмети побунити. Кметово је да ради а агино да га пази, јер и травка треба и росу и косу. Не иде једно без другог. Видиш ме (обраћао се најближем до себе, не без гордости), педесет и пет ми је година пуних, па ја и данас до ручка обиграм све читлуке око Бугојна. Ама, у мене нема рђава и непослушна кмета.

И заиста, његов дугачки врат и његове жилаве руке били су опаљени сунцем и груби као у надничара.

Нико није умео да му одговори, само је свак гледао да му се што пре уклони испред очију, да заборави шта је било и да сам буде заборављен.

Травничка хроника, стр. 209.  Андрић романи, Лагуна, седмо издање 2014.