Голема сујета

Јесте. И та националистичка идеја коју сада тако ватрено приповиједаш, и то је само један нарочити облик твоје сујете. Јер ти не можеш да волиш ни своју мајку ни своје сестре ни рођеног брата, а камоли једну идеју. И ти би једино из сујете могао да будеш добар, дарежљив, пожртвован. Јер твоја сујета то је главна снага која те покреће, твоја једина светиња, једина ствар коју волиш више него себе самога. Онај ко те не зна могао би лако да се превари гледајући твоју радиност и борбеност, твоју преданост националистичком идеалу, науци, поезији или ма каквом вишем циљу који је изнад личности. Али ти не мможеш ничем дуго служити и ни уз кога трајно остати, јер ти то твоја сујета не да. И оног тренутка кад буде у питању твоја сујета, све ће то за тебе постати туђе и далеке ствафри за које ти нећеш хтјети, нити ћеш моћи прстом макнути. И самог себе ти ћеш изневјерити због ње, јер си и ти сам само роб своје сујете. Ти сам не знаш колико си сујетан. Ја те познајем у душу и само ја знам какво си ти чудовиште од сујетна човјека.

Стиковић није одговарао ништа. У први мах он је био изненађен смишљеним и страсним говором свога друга који се сада одједном јављао пред њим у неочекиваној улози и новој светлости. Затим му је тај јетки, једномерни говор, који га је у почетку вређао и изазивао, почео да буде занимљив, готово пријатан. Поједине речи су га, истина, уједале за срце и болеле, али све заједно – цело то оштро и дубоко улажење у његов карактер – ласкало му је и годило на један нарочит начин. Јер, рећи младом човеку као што је овај да је чудовиште, то значи само заголицати пркос и самољубље у њему. И стварно, он је желео да Гласинчанин продужи то свирепо ровање по његовој унутрашњости, ту јарку пројекцију његове скривене личности, јер је у томе налазио само још један доказ његове изузетности и надмоћности. Његов укочен поглед почивао је на белој плочи у зиду преко пута, која се на месечини истицала из црвеног камена. Нетремице је гледао у тај неразумљиви турски натпис као да из њега чита и одгонета дубљи, прави смисао онога што му оштро и смишљено говора овај зли друг поред њега.

• Ни до чега теби није стало, и ти стварно нити волиш нити мрзиш, јер и за једно и за друго треба бар за тренутак изићи из себе, изложити се, заборавити, превазићи себе и своју сујету. А то ти не можеш, нити има ствари за коју би ти то учинио, све и кад би могао. Тебе туђи јад не може ни да дирне, а камоли да заболи; па ни твој рођени, само ако не ласка твојој сујети. Ти ништа и не желиш и ничему се не радујеш. Ти чак ниси ни завидљив, не од доброте, него од безграничне саможивости, јер не примећујеш туђу срећу као ни туђу несрећу. Тебе не може ништа ганути ни покренути. Ти се не заустављаш ни пред чим, не што си храбар, него што су у теби закржљали сви здрави нагони, што за тебе, поред твоје сујете, не постоје ни крвне везе ни урођени обзири, ни бог ни свијет, ни род ни друг. Ти не цијениш ни своје рођене спососбности. Умјесто савјести тебе може да пече само повријеђена сујета, јер једино она увијек и у свему проговара из тебе и диктира твоје поступке.
• Је ли то због Зорке? – проговори Стиковић одједном.
• Па ако хоћеш, да говоримо и о том. Јест, и због Зорке. Ни до ње теби није стало, ни оволико. И то је само твоја немоћ да се зауставиш и уздржиш пред ма чим што ти се случајно и тренутно нуди и што ласка твојој сујети. Јести, ти освајаш сироте, збуњене и неискусне учитељице, као што пишеш чланке и пјесме, држиш говоре и предавања. И још их ниси потпуно ни освојио, а већ су ти тешке, јер већ твоја сујета зја и похлепно гледа даље. Али то је и твоје проклетство да се нигде не можеш зауставити и никад заситити и задовољити. Ти све потчињаваш својој сујети, али си ти њен први роб и највећи мученик. Може бити да ћеш ти још много славе и успјеха имати, и већих успјеха него што је слабост залуђених жена, али ни у једном нећеш наћи задовољства, јер ће те твоја сујета шибати да идеш даље, јер она све гута, и највеће успјехе, и заборавља их одмах, али сваки  и најмањи  неуспјех и увреду памти довијека. А кад све обрсти, поломи, укаља, унизи, растјера или уништи око себе, тада ћеш у тој пустињи остати сам, лице у лице са својом сујетом, и нећеш имати ништа да јој пружиш, и тада ћеш јести сам себе, али ти то неће помоћи, јер ће те твоја сујета, навикла на боље залогаје, презрети као храну и одбацити. Такав си ти, иако изгледаш другачији у очима већине људи, иако и сам о себи другачије мислиш. Али ја те знам.

Ту Гласинчанин нагло ућута.

Иво Андрић „На Дрини ћуприја“, Романи, седмо издање, стр. 508-509. Лагуна 2014.