Герда

Ребека Вест је у свом путопису Црно јагње и сиви соко духовито описала своје сукобе са женом Станислава Винавера. Станислав и његова жена су им били пратиоци на многим путовањима по Југославији, али је константна нетрпељивост довела до тога да наставе пут без њих. У путопису господин и госпођа Винавер нису наведени под својим правим именима, а госпођа Винавер је приказана као нациста, расиста, немачки националиста… линк

Герда нема никакав осећај за процес. То је њен основни проблем. Она жели резултат али не жели да се бави оним што доводи до резултата. Она жели да има положај супруге не трудећи се да ишта учини за свој брак, одбија да се диви свом мужу због његових добрих особина, одбија да буде лојално дискретна у погледу његових лоших особина, одбија да поштује оне његове богове који нису њени. Она жели да буде мајка а да не води рачуна о својој деци, одбија да их учи лепом понашанју или да им обезбеди мир. Она жели да буде наш пријателј, да нам буде toliko bliska da je pozovemo da putuje s nama, ali se nimalo ne trudi da joj se dopadnemo, niti da sakrije da nas ne voli. Љути се када теби, као познатом писцу, указују поштовање и сматра да такво поштовање припада и њој, мада никада није написала ни ретка. Бесна је јер имамо нешто новца. Сматра да би он требало да припада њој. Уопште јој не пада на памет да тај новац би сасвим лепо могао да предје у њене руке, једним једносравним покретом, попут оног којим се лепи етикета. Пошто нема никакав осећај за то ша лјудима доноси лјубав, пријателјство, истакнут положај или богатсво, чини јој се да цео свет ужива у незаслуженим добротима; у таквој васаиони у којој је све произвилјно, није нимало немогуће да неправда оде и корак далје и да све те добрибити буду одузете од лјуди који их имају, да им се не остави ништа, и да све припадне њој. Пошто је по њој васиона пре свега арбитрарна, пошто нигде не владају никакви узрочно-последични односи, у њеним уверењима нема ничег апсурдног.

  „To je став освајача. То је био став турске у свим њеним агресивним фазама. Свако ко није Герда, за Герду је „неверничко псето“ које не заслужује милост. Када би могла да дође до нашег новца тако што  би нас некажњено убила, мислим да би то и учинила, не из окрутности, већ због своје унутрашње празнине. Пошто пориче постојање процеса, она би, сасвим згодно по себе, замислила нашу смрт, али не и наше, по нас баш згодно, умирање. Она је себе искључила из могућности да осећа милост, пошто је и бол процес а не резултат. У сукобу са осетљивим људима она стога има предност, а то јој није и једина. Њена природа пружа јој стабилан темељ за живот, чега су жене много боље од ње по правилу лишене. Константин настоји да јој буде што бољи муж зато што је она лоша супруга. Сва његова понизност говори: ‘Ако тако лоше мисли о мени. можда у мени постоји неки недостатак?’ Сва његова љубав говори: ‘Пошто је тако страшно гладна, Ста могу да јој дам?’ И, ако то уопште треба рећи, њена деца су јој одана, Деца инстинктивно поступају супротно Од својих родитеља. Ако им се родитељи приклоне, она окрећу леда: ако им окрену леда, деца се приклањају њима.

„И у другим односима она има пуно среће. Пре свега, нико ко није као она не може поверовати колико је зла. Нисмо ни ми, у почетку; и када бисмо испричали људима каква је била према нама, у оном сажетом облику у коме се приче обично казују, видели бисмо како сенка сумње прелази преко њихових лица, ‘Мора да су били нетактични према њој’, ‘Нису се потрудили да стварно осети да је добродошла’, тако би мислили у себи. Немогуће је прихватити да нам се најпре наметнула као гост а потом нас стално вређала, јер би се онда с правом могло закључити да за човечанство нема нимало наде. А и када бисмо их убедили у истинитост наше приче, они би пожурили да за њу наду оправдања: тврдили би да је странкиња у чудној земљи, да су је ратна искуства из ране младости начинила неуротичном, да јој је Версајски мир наметнуо комплекс инфериорности.

„То би све могло бити и истина; али прихватити такву истину је опасно. То слаби отпор који треба пружити Герди. Јер нема начина да се човек заштити од ње осим да се понаша према њој као да представља најозбиљнију опасност по живот. Погледај како нас је поразила. Ти волиш Македонију више од иједне земље у којој си боравила, Свети Наум је за тебе јединствено место; желела си да ме тамо поведеш. Пошли смо на тај пут. Пошли смо са непријатељем који нас је мучио не само својим ужасним понашањем према нама, већ и према људима који су нам се свидели. То је замаглило нашу слику земље, љутило нас и начинило нас слабијим. Када нам је Константин рекао: ‘Моја жена жели да поде у Македонију са нама’, није требало само да кажемо: ‘Мислимо да то неће бити добро, волели бисмо да она не иде са нама’, већ је требало да кажемо: ‘Ваша жена нам се уопште не допада, не свиђа нам се како говори против вас и Југославије, нећемо да путујемо са њом, и ако се појави на станици, ми ћемо наш пртљаг скинути са воза’. Али, нисмо били у стању то да учинимо. Нисмо веровали да може наставити да се понаша тако ружно како се понашала; жалили смо је што је Немица која воли своју земљу, а одлучила се да живи на Балкану; од најранијег детињства пажљиво смо учени да мржњу према другима не изражавамо отворено. И тако је она добила оно што је желела, и добија то и даље. Немој мислити да иде у Београд зато што ми не желимо да она са нама путује у Пећ: она иде једноставно зато што јој сада одговара да се врати својој деци.

„Герди се, заправо, нико не може одупрети. Стога је необично важно утврдити колико Герди има на свету и да ли ће се оне окупити око неког циља. Герда, наравно, није карактеристично немачка појава. Сети се само Густава, Џорџа, Бригите и ових! Они се ни по цену живота не би могли понашати као она. Али, сасвим добро можеш да се сетиш неких Енглеза који су попут ње.“ „У мојој школи био је један наставник физичког који је био исто толико безосећајан и агресиван, а једном сам отишла на чај код неке своје школске другарице и њена породица ми се учинила баш таква”, рекох; ,једном сам срела и неке Американце који су били слични.  Ни леди – леди — па ни гђа — нису много другачије, мада то вешто прикривају.

„Ја знам једног Јеврејина који спада у ту групу”, рече мој муж. „Тај тип људи, заправо, постоји свугде, мада их у неким крајевима има у већем броју. Чини ми се да се он јавља свуда где су се људима догодиле две ствари. Прва је губљење моћи да се сагледа значај процеса; они су заборавили да је све што није природно вештачко и да је све вештачко болно и тешко; они могу да гледају хлеб не схватајући чудесну истрајност и генијалност коју треба имати да би се жито узгајило, самлело и, као хлеб, испекло у пећници. Неколико околности доводи до тога: један је успешни империјализам, где победничком народу побеђени народ прави хлеб; други је модерна технолошка цивилизација где мали али утицајан део популације живи у градовима у тако вештачким условима да му хлеб стиже умотан у целофан, те се његово порекло може замислити таман колико и зачињање и рађање суседовог детета. Друга ствар је да су такви људи ужаснути помишљу да могу изгубити резултате процеса, што је једино о чему нешто знају; плаше се да ће све вештачко нестати и да ће бити силом враћени у нормалу; вероватно дрхтећи замишљају дан када више неће бити чудесног хлеба безгрешно рођеног у целофану, па ће морати да једу траву.

„Такав став преовлађивао је код Турака у време када су почели да харају Балканом. У почетку њихови ратови нису били подстакнути фанатизмом и жудњом да се пороби страна популација, већ прилично легитимном жељом да себи обезбеде политичку и трговачку сигурност. Постали су окрутни тирани тек када су се преситили победама Мехмеда Освајача, Селима и Сулејмана Величанственог, и када се због уздизања Русије и успешног супротстављања средње Европе и Венеције у њима родио страх да ће изгубити плодове својих победа. Они никада нису савладали уметност напретка у миру, нису били економски продуктивни. Чудно је, али и Немачка је таква упркос огромној снази и способностима.

Герда је буржујка одрасла у граду. Она је поносна јер су сви у њеној породици људи успешни у својим професијама; њој је битно да не уме да испече хлеб, она воли да купује колаче у посластичарници. Њена теорија о томе колико друштвено вреди зависи од тога да ли је способна да купи резултате процеса и да при том нема никакве везе са самим процесом. И страшно се плаши да ће изгубити такву позицију. Рат ју је престрашио; а криза је увећала тај страх. Не пада јој на памет да она и њој слични треба да реорганизују процес државног живота тако да се обезбеди извесна количина вештачких добара за све нас. Не пада јој на памет да је боље да научи да меси хлеб него да га купује; оне то сматра смртном казном. Стога она жели да узме резултате који припадају другим људима, да отме туђи хлеб.

„Пошто се тако понаша врло велики број људи, Гердин случај не може се сматрати изолованим. она је интернационални феномен. Али ипак, чини ми се да је приличан број Герди концентрисан у одређеним подручјима, те се он може сматрати и националним феноменом. У средњој Европи има их толико да могу лако постати агресивна сила којој ће бити тешко одупрети се. Уосталом, она је током целог 19. века била одлучујући елемент у Аустроугарској империји. Паразитски град Беч, искварен луксузом који су аустријски и мађарски племићи силом цедили из сељака, престрашен знацима економске несигурности, стално је, урлајући, тражио туди хлеб. Присети се само с каквим су бесом захтевали да им се у запошљавању да предност над Чесима, да не буду обавезни да полажу онако тешке испите као Чеси да би били примљени у државну службу. То се морало гадити поноситим Немцима какав је био Бизмарк; он је био аристократа, целовит човек и није ништа одстрањивао из живота; знајући своју улогу и улогу сељака није био уплашен. Али Герда би сву ту галаму сматрала сасвим природном.

„Треба признати да врло брзо читав наш свет може припасти Герди. Она ће га отети из наших руку, сувише добро васпитаних, сувише саосећајних и збуњених да бисмо га бранили. Али, оно што морамо имати на уму јесте да она неће бити у стању и да га задржи. Јер њен презир према процесу чини је неспособном да иједан процес спроведе у живот. Сећаш се како је, када смо се срели на београдској станици, изразила мишљење о књизи коју си имала у руци, Обреду лечења, што је било чиста бесмислица пошто књигу није ни читала; сматрала је да може судити о њој само на основу голих чињеница њеног постојања. Видела си како на Охриду није имала појма о томе шта је комунизам и по чему се он разликује од социјалдемократије, мада је и сама некада била комуниста; очито је да се никада није ни потрудила да открије шта стоји иза веровања цркве којој се придружила само зато што је била велика и што јој се много људи придружило пре ње. На основу тог принципа ти можеш освојити неку земљу. Бацање бомби из авиона је једноставна примена разрађеног принципа који је неко већ усавршио. Али на основу тог принципа ти не можеш управљати неком земљом. Сећаш се шта сер Чарлс Елиот каже у својој књизи Европска Турска о специфичној празноћи Османске империје? У том великом подручју освојеном турским војничким генијем у пуном замаху и очуваном његовим остацима није се одвијао ни један једини сложен и озбиљан процес. У рату су имали предност у виду оног што Елиот назива ‘тај посебни инстинкт за дисциплину и ред који, нажалост, нема никакве везе са добром владавином, али у коме је сваки човек принуђен на беспоговорну послушност војним и цивилним властима’. Према осталом животу односили су се без икаквог знања о томе шта је потребно да се обезбеди продуктивност и континуитет и својим неуспехом били потпуно задовољни. Нису знали како удобно да живе у својим кућама: никада нису научили да се заштите од страшне зиме. Волели су земљу и сеоски живот, али би обрађивали само ону земљу која је била толико плодна да се готово и није морала обрађивати, Њиховом трговином. финансијама и управом морали су се бавити странци; многи њихови генерали и адмирали били су Италијани, Пољаци и други европски отпадници, а многи од најспособнијих великих везира били су Арапи, Албанци и Словени. Никада нису направили никакав економски програм који није био заснован на пуком отимању новца од поданика којима, за узврат, нису давали ништа. Турци нису никада помислили да народи који могу да обрађују земљу, воде послове и управљају богатством својих земаља користе логична средства да би постигли жељене циљеве. Шта каже Елиот? ‘Турци их сматрају чаробњацима који изводе силне трикове, зависно од околности, корисне, забавне или опасне; па ипак они окрутно, ирационално презиру цело хришћанство — то је презир мача према свему што се може посећи.’

„Мислим да прилично лако можемо замислити стање које би настало када би све Герде почеле да се понашају на исти начин. Проблем је колико би дуго део света који је освојила Гердина држава био у стању да поднесе њену неефикасност. Та неефикасност, имај то у виду, није само моја претпоставка. Она се већ показала.

Погледај само поразну историју аустријског и немачког послератног банкарства, то се да може објаснити једино пуком неспособношћу банкара Гердине сорте, да схвате да је банкарство процес у коме се стално морају имати у виду закони каузалитета.

Тачно је да је Османска империја упркос својој неефикасности трајала више од пет стотина година пошто је дошла у Европу. Али, она је имала извесне предности Гердина империја неће имати.

Уз себе је имала ислам, седмовековну религију, која није само оправдавала милитаризам, већ је сама била милитаризам. Герда неће моћи да користи хришћанство да би објединила своје народе, јер је оно суштински против агресије и на страни милости; она може измислити неку нову паганску религију, али неће бити у стању да натера људе да је правовремено прихвате. Млади људи могу јурнути у битку узвикујући имена богова које је неко лансирао ноћ-две раније, али такви богови неће пружити утеху онима који ће оплакивати младиће ако се битка окрене против њих.

„Турци су имали и ту предност да су наишли на Словене, народ који је у три претходна века само повремено знао за ред, мир и јединство, а чија је вера, за разлику од ислама, делила своје припаднике уместо да их спаја, најпре поделом на источну и западну цркву, а потом и тиме што су велике силе користиле ту поделу. Герда неће имати ни ту предност. Данас свако у Европи из сопственог искуства или из прича очевидаца зна какав благослов доносе ред и мир и готово сви знају да је јединство, ако ништа друго, барем корисно средство и да је протестантизам ако је и изазвао зло изједначујући веру са етичким напором ограничене врсте – донео и доста добра, записујући црно на бело идеје хришћанства и показујући нам шта ће живот изгубити ако их будемо напустили. Упамти да никоме неће бити од користи да Гердину империју одржава у животу. Енглеска је имала користи од тога што је Турска опстала у Европи; Енглеска је желела да слаба сила у дну Медитерана држи на одстојању већу силу незгодних амбиција; Турска је спречавала Аустријску империју да се прошири ка Црном мору и кочила пансловенске снове Руског царства и његову чежњу за Константинопољем. Али Гердина империја неће послужити таквој сврси. Она ће бити извор страха и ништа више.

„Стога верујем да Гердина империја неће трајати дуго. Али док буде трајала биће страшна. А оно што ће оставити за собом када буде прошла, такође ће бити страшно. Не можемо се надати ничем другом осим непрестаним борбама за власт међу људима чије ће умове тиранија и раскид са европском традицијом учинити потпуно неподесним за власт, све док се, полако и мукотрпно, нације и цивилизације поново не успоставе.

Није никакво чудо што си опчињена Македонијом. Погледала си у чаробну куглу и видела нашу будућност. Ох, не желим да претерам. Могуће је да ће се трагедија Гердиног напада на све оне који нису Герда неће у потпуности одиграти, да ће се остварити само седамдесет посто, шездесет или педесет посто, од могућих зала таквог исхода. Али, Турци су овде, јер је Герда овде, а Европа је у својој души Македонија, Ако Европљани немају душу македонског сељака. наши животи су изгубљени и ми ћемо бити само лисна ваш на ружи ишчупаној и баченој на ђубриште. Све што јесмо и све што чинимо неће значити ништа, све што су наши преци били и чинили неће значити ништа, ако нисмо природно једнаки сељанкама са Скопске Црне Горе или онима из Битоља, чији прсти никада не заборављају узорак који је древна култура сачинила као симбол за оно што је открила о животу и смрти.“

Ребека Вест „Црно јагње и сиви соко“, Mono&Manana, 2001. стр. 602-606.