Fanatizam se ne leči, on samo menja idole

O Morbus Pauli, Pavlovoj bolesti ili Obraćeničkom sindromu

Većina obraćenika staro, odbačeno mišljenje, čak i kad nikome zla nije nanelo, ne smatra tek zabludom, ispravljivom pukim prihvatanjem drugog mišljenja. Ono je za njih uvek i greh. A greh valja okajati, greh se ispašta. Ispaštanje se, međutim, ne izvodi uvek samokažnjavanjem, samomučenjem. Praktikuje se zlostavljanje drugih. U istorijskoj projekciji pokajanja preobraćenika su nam upriličila datume zbog kojih se i danas stidimo.

U glavi 8 Dela apostolskih jevanđelist Luka kaže: „ A Savle dosađivaše crkvi jer iđaše po kućama i vucijaše ljude i žene te ih predavaše u tamnice“. Savle, dakle, progonitelj hrišćana, postao je veći Pavle od nekog Savla koji bi prema svim verama bio ravnodušan. I možda upravo tome što je ranim hrišćanima došao na čelo konvertit, takav Pavle, hrišćanstvo duguje i univerzalnost i militantnost svoje crkve.

Jer, preobraćenici se nikada ne upućuju periferiji učenja, gde je kakva-takva sloboda dopuštena, gde sve stvari nisu uvek jasne, i gde je ono, u borbenom doticaju s antagonističkim učenjima, prožeto plodnim sumnjama i neizvesnostima. Njih privlači tvrdo jezgro vere, gde caruje ortodoksija, a ni odstupanje od Simvola se ne toleriše. Konvertiti su stroži, neumoljiviji, dosledniji, beskompromisniji od onih što su do svojih ideja došli prirodnim izborom, svesni njihove nesavršenosti, nesavršenosti svih ideja, onih kojima ta ideja ne služi kao terapija za preživljena razočaranja nekom drugom. (Ne služi najpre kao bolnica, potom kao klaonica.) U tumačenju konvertite javlja se svaka ideja u svom najčistijem, dakle i – najnepodnošljivijem stanju.

A niko, razume se, ne mari da vidi „golotinju oca svojega“, da svoje ideje vidi u  negligeu, da shvati kako ni one nisu imune od izopačenja, pripisivanih svim drugim nazorima.

Ako ova rigidnost pripada opštem modelu konvertitstva, pa tako obuhvata mog poznanika, i ovog posle i onog pre robije, druga pripada samo njima, odnosno njihovoj odbačenoj ideji. Stara je napuštena, to je istina, u tom pogledu njihovi stavovi nisu ostavljali mesta za sumnj, ali s njima je u „novi“ svet preneta „logika starog“. Kao kad bi dizač tereta, pošto je promenio sport i postao sprinter, na trkama nosio tegove. Mišljenje se promenilo, ali ne i njegov tropos. Oni nije sledio preobražaj mišljenja, u novo je nedirnut prenet ceo dotrajao mehanizam starog, ceo zarđali dijalektički instrumentarij[1].

Zatvorene ideologije trajno ruiniraju sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, napuštajući gnoseološko polje i ulazeći u polje teologije, odrekla se s njom i jedinog oruđa svog razvoja. Ali, ima ono još jednu odliku. Nikog od sebe ne pušta – potpuno. Nikog sasvim isceljenog. I nikad bez dispozicije za sebi podobne zablude.

Fanatizam se ne leči, on samo menja idole.

Ko hronično nije sumnjao u ono što veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu „kulturu“ u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u prav, čak i ako je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban ni jednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug. A zatim se u njega kao u grob zatvoriti.

Ne, dragi prijatelji, rekao sam, obraćajući se obojici, onome iz 1947 i ovome sada, udarcima po glavi ne možeš mi objasniti nedostatke sile, niti me, ne dajući mi reč, uveriti u prednosti njene slobode. Za ideje koje volim potrebno je više od verovanja.

Potrebno je – razumevanje.

Borislav Pekić „Godine koje su pojeli skakavci“ drugi tom, Str.277-279, Laguna