Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Пре извесног времена гледао сам изванредан филм Емира Кустурице о нестајању Југославије. Импресионирала ме је смелост којом редитељ показује суровост тог уништења. И док сам гледао та бића у њиховом загађеном подземљу, како својом боли подносе живот презрених и грешних, осетио сам да велика метафора овог времена почива у томе да део човекове људскости нестаје.
Сличан осећај поново ме је обузео једног поподнева, док сам путовао возом. У купе је ушла нека мршава жена, тамног тена, која је на расклиматаној хармоници свирала врло тужне тонове. На грудима јој је висио натпис са објашњењем да је морала да побегне из Румуније. Слушао сам њену мелодију, и зауставио се да посматрам ту жену без отаџбине и дома, не марећи за то да ли је потицала из Румуније, Босне или бивше Југославије. Била је обично грешно биће, попут хиљада избеглица у свету, беземљаша из Бразила, или оних који очајнички покушавају да побегну из беспомоћне Албаније. Она је једна од милион особа за чију недаћу смо и ми одговорни. То су људи који не знају за идеологије или социолошке статистике, али којима је добро познато да не припадају историји. Када се већ удаљавала према следећем вагону, срео сам се са тужним погледом девојчице коју је подизала на своја леђа. Тај догађај ме је навео да увидим шта нам се дешава: свет као да корача ка сопственом распадању, док нас живот посматра, отворених очију, гладних од толике човечности.
Ернесто Сабато „Пре краја“, Академска књига Нови Сад, 2018. Стр. 113-114.