Ернесто Сабато: Буенос Аирес

Све или ништа.

Погледао је у правцу града и поново се загледао у обрисе небодера.

Шест милиона људи, помислио је.

Наједаред, све му се учинило као немогућност. И узалудност.

Никада, рече себи. Никада.

Истина, помисли и подругљиво се осмехну. Односно, ето, да кажемо ЈЕДНА истина. А зар једна није и једина истина? Не долази ли се до „једине“ истине тако што се зарони у дубине једног јединог срца? Нису ли, на крају крајева, сва срца иста?

Једно једино срце – рече себи.

Неки младић љубио је девојку. Прошао је на бициклу продавац сладоледа Лапонија. Звизнуо ми је. И док је, седећи на подзиду, лизао сладолед, поново је гледао то чудовиште: милионе људи, жена, деце, радника, службеника, рентијера. Како проговорити о свима? Како на стотину, како на хиљаду, како на милион страница представити ту необухватну стварност? Али – мислио је – уметничко дело је покушај, макар и бесмислен, да се у границама једне слике или једне књиге прикаже безгранична стварност. Један избор. Ипак, тај избор је бескрајно тежак и углавном катастрофалан.

Шест милиона Аргентинаца, Шпанаца, Италијана, Баскијаца, Немаца, Мађара, Руса, Пољака, Југословена, Чеха, Сиријаца, Либанаца, Литванаца, Грка, Украјинаца.

О Вавилоне!

Највећи шпански град на свету. Највећи италијански град на свету. Итакодаље. Више пицерија него у Напуљу и Риму заједно. „Национално“! О благи боже! Шта је то „национално“?

О, Вавилоне!

Погледом малог немоћног бога посматрао је тај туробни и џиновски конгломерат, нежан и груб, омражен и драг, што се попут страшног левијатана оцртавао према облацима на западу.

Ништа и све.

Али је такође тачно – помисли – да је довољна само једна особа. Или можда две, три, четири. Ако зароните у дубине њихових срца.

Надничари или богаташи, надничари или банкари, лепотани или богаљи.

Сунце је полако залазило. Из трена у трен мењале су се боје облака на западу. Велики сивкастољубичасти дроњци издвајали су се на позадини још удаљенијих сивих, љубичастих, загаситих облака. Штета за ону ружичасту боју, помислио је, као да се налази на некој сликарској изложби. А онда се ружичаста боја ширила све више засењујући све боје око себе. Затим је почела да се гаси тако да је, преко плавкасте и љубичасте, стигла до сиве и напослетку до црне што најављује смрт, а та боја је свечана и увек делује достојанствено.

И тако је сунце зашло.

Протекао је још један дан у Буенос Аиресу: нешто занавек неповратно, нешто што га је неумитно за корак приближавало ближе сопственој смрти. И то тако брзо, тако брзо! Раније су године протицале спорије и све је изгледало могућно у времену које се простирало пред њим као пут отворен ка хоризонту. Али сада су године протицале брже ка западу и сваког тренутка би са изненађењем чуо себе како говори „има томе двадесет година када сам га видео последњи пут“ или нешто исто тако отрцано али подједнако трагично; одмах затим би помислио, као да се налази на рубу понора, како мало, како бедно мало остаје од тог хода ка ништавилу. Па чему онда све то скупа?

А када би стигао дотле и када је изгледало да више ништа нема смисла ни сврхе, налетео би можда на неко улично псетанце, изгладнело и жељно нежности, с његовом мајушном судбином (маленом као његово тело и његово малено срце које ће храбро одолевати до краја, бранећи тај малени и скромни живот као из неке мајушне тврђаве) и онда би га покупио, однео до неке импровизоване псеће кућице где му барем неће бити хладно, нахранио га, те би тиме постао смисао живота тог кукавног створења, а нешто загонетније али јаче од филозофије као да би враћало смисао његовом сопственом животу. Као двоје убожника што у својој усамљености спавају заједно да би се тако угрејали.

Ернесто Сабато „О јунацима и гробовима“, стр. 157-159. Удружени издавачи, 1984.